Рашка: Древне тапи¼е у камену
Рас – Срби¼а заборавšа сво¼у колевку, стари Рас, ко¼и на високим бреговима и под шумским сенкама чува древне тапи¼е и сведочанства о старим Србима ко¼и су и много векова касни¼е, у земšама изгнанства на Западу, називани Расци¼анима, Рашанима и Рацима. Од Петрове цркве, прве српске епископи¼е и саборишта над старим градом Расом (касни¼е званим Шехер-Рас и Нови Пазар), све до Помор¼а оставили су Рашани белеге уклесане у камен споменика и црквица за ко¼е данас мало ко и зна.
Последœи становници заборавšених српских села дуж пута од Новог Пазара према С¼еници користе монументалне надгробне споменике из доба Немаœиžа за поплочаваœе каšавих путева ко¼и ни у 21. веку нису посути чак ни на¼прости¼им туцаником. Зато ¼е све маœе Срба у Расу.
„Понавšа се прича са Косова. Српске куžе и имаœа се прода¼у будзашто. Долази ново становништво ко¼е ни¼е заинтересовано за одржаваœе успомена на српски Рас „, каже археолог Драгица Премовиž Алексиž, директорка Музе¼а Рас у Новом Пазару.
Она ¼е ¼едан од ретких археолога ко¼и истражу¼е и попису¼е на¼стари¼е српске споменике у Расу и повела нас ¼е у обилазак друма кроз долину Šудске реке, оивичене с ¼едне стране Голи¼ом, а с друге Пештером. Ту, на данашœу трасу пута Нови Пазар – С¼еница, у антици и средœем веку су се као притоке уливали живи каравански правци из Скадра, Дубровника и Босне.
Драгица Алексиž Премовиž показу¼е нам брежуšке на виси¼ама дуж пута ко¼е зна поименце и набра¼а твраве и насеšа ко¼а су ту живела од преистори¼е до средœег века. Данас œихове остатке скрива¼у шуме, али ни оне не могу да их заштите од дивšих копача са детекторима.
„Недавно су уништили ¼ош ¼едно српско средœовековно гробšе, поломили споменике и разбацали кости ко¼е су мирно почивале готово хиšаду година. Баштину уништава¼у и примитивци с много пара ко¼и граевинским машинама просто прегазе локалитете. Ево овде ¼е уништено налазиште из доба винчанске културе“, показу¼е научница на паркинг испред дречаве зградурине, ¼едне од многих сличних ко¼е су нанизане километрима дуж пута од Новог Пазара.
Српска имаœа у равници кра¼ реке углавном су распродана и на œима су трагови Раса пребрисани. Баштину поново чува¼у планинска села ко¼а таворе у беди и изолаци¼и.
„Та заборавšена и беспутна села се гасе. Можда žе кроз неколико стотина година неки археолози ископавати по Расу и прославити се откриžем да ¼е ту живео неки српски народ све до 21. века“, иронична ¼е Драгица Премовиž Алексиž.
£едно од места где се ¼асно види непрекидни низ белега од Немаœиžа до данашœих дана су Штитари, некада велико село на ¼ужним падинама Голи¼е. Кра¼ Штитарског потока и данас ¼е видšив пут, за ко¼и ¼е записано да ¼е био крак Дубровачког друма ко¼и ¼е водио у Дежевску долину, где су били дворови Немаœиžа. Штитарци су 1941. одбили албанско-муслиманске балисте ко¼и су палили српска подголи¼ска села. Данас село Штитари има само неколико десетина становника у поодмаклим годинама.
На локалном гробšу, где се завршава макадамски пут, затекли смо неколико младих šуди ко¼и су палили свеžе кра¼ модерног црног мермерног споемника. Неколико метара од œега бели се споменик из 30-их годна прошлог века веома налик на средœовековна обележ¼а из доба Немаœиžа. Недалеко су и стари масивни крстови из 18. века, исти као обележ¼а кра¼ древне Петрове цркве. У оближœем шумарку нижу се као времеплов белези од 17. до 13. века.
Коме смета Рас
Свет ¼е седамдесетих био фасциниран тиме када му ¼е приказана баштина немаœиžког Раса, Петрова црква, тврава Стари Рас, манастири Сопоžани и €уреви ступови. Рас ¼е тада муœевито ставšен на листу Унескове културне баштине човечанства. Меутим, он ¼е у Срби¼и веž извесно време занемарен, упозорава¼у стручœаци.
„Осамадесетих ¼е посто¼ао републички одбор за Рас у коме ¼е било ангажовано мноштво научника, од академика до студената. Радило се и истраживало све до деведестих, када ¼е из свима познатих разлога дошло до засто¼а. Меутим, после 2000, када се очекивао наставак истраживаœа, она су потпуно обуставšена, као да неком не одговара да се помиœе Рас и Немаœиžи. Предмети ко¼и су пронаени завршили су у музе¼има и збиркама ко¼е нису доступне ¼авности. £едино мали Музе¼ Рас у Новом Пазару излаже део те баштине. Тако ¼е и у години када обележавамо девет векова од роеœа Стефана Немаœе“, констату¼е Драгица Премовиž Алексиž.
„Обавестила сам црквене власти да би требало да се ограде и да се уреди ова¼ простор ¼ер ¼е реч о веома старо¼ српско¼ некрополи“, каже Премовиž Алексиžева, скида¼уžи нежно маховину с крстова, лица и украса уклесаних у камен.
„Ми смо с оно мало пара ко¼е ¼е држава дала истраживали и чистили ове невероватне споменике, али растиœе их ¼е поново покрило. На неким споменицима ¼ош су читšиви записи. Велика ¼е штета што Срби¼а ни¼е свесна тих порука ко¼е су читšиве и данас.“
Научница нам об¼ашœава да и старо и ново гробšе прате на¼древни¼у словенску традици¼у да се поко¼ници сахраœу¼у око врха брега где ¼е на¼свети¼е место.
„Овде ¼е то Храм Светог Николе, ¼една од десетина сличних цркава подигнутих после обнове Пеžке патри¼арши¼е у 17. веку. То ¼е била наша мала ренесанса изведена у на¼тежим условима. Споšа гледано, то су мале камене граевине, али о вештини и šубави уложено¼ у œих говори лепота украса какве су раскошне аркаде на ово¼ цркви, ко¼е би приста¼але и владарско¼ задужбини и живопис“, прича Драгица Премовиž Алексиž, док наставšамо пешачеœе ка заборавšено¼ светиœи на ¼едном од оближœих шумовитих брегова.
После мучног провлачеœа кроз честар избили смо на врх с кога пуца поглед на околину. Свуда уоколо леже чудни древни споменици и остаци зидина, а на централном месту ¼ош увек усправан ста¼ао ¼е глатко отесани стуб часне трпезе.
„Ово су остаци веома старе цркве и гробšе из 12. или 13. века. Споменици су различити, од на¼стари¼их положених плоча, преко „слемеœака“ ко¼и личне на кров на две воде, до усправних крстова и плоча с урезаним ликовима. Нажалост, дивšи копачи су пронашли и ово место и оставили хаос за собом“, огорчена ¼е Премовиž Алексиžева.
У долину смо се спуштали путем ко¼и ¼е код првих сеоских куžа био поплочан старим надгробним плочама.
„Šуди не зна¼у шта раде, али ни¼е им ни замерити, ¼ер ¼е овде веома тешко живети. Стари споменици су и рани¼е коришžени као граевински матери¼ал „, каже наша саговорница, загледа¼уžи да ли ¼е на масивно¼ плочи остао неки запис.
Она подсеžа на стару легенду да су Турци, после обнове Пеžке патри¼арши¼е, дозволили градœу цркава под условом да се подигну на неприступачном месту, да буду мале и да се сазида¼у за дан и ноž.
„Зато су, по легенди, као граевински матери¼ал коришžени надгробни споменици из немаœиžке епохе. То ¼е нарочито уочšиво у Цркви Светог Димитри¼а у £аначком поšу. Меутим, баш то узидаваœе старих споменика омогуžило ¼е да та сведочанства о континуитету Срба у Расу остану очувана до данашœих дана“, каже Драгица Премовиž Алексиž.
Мале димензи¼е храмова из 17. века и мини¼атурна врата на укопаним црквицама скрива¼у невероватно богатство унутрашœе лепоте живописа и украса. У Цркви Светог Димитри¼а измеу припрате и наоса подигнут ¼е зидиž кроз чи¼а лучна врата зрак светла пада на филигрански уклесан крст на поду у чи¼им су крацима симболи свевидеžег бож¼ег ока и други ко¼е ¼е тешко дешифровати.
Пут рашке баштине одвео нас ¼е из речне долине под саму стреху стреху пештерске висоравни, на око 1.200 метара надморске висине. Уз макадамски пут у нижем делу подигнуте су нове куžе искиžене сателитским антенама испред ко¼их су возила страних регистраци¼а. Што ¼е надморска висина веžа, више ¼е и старих, опустелих српских куžа.
„У последœем српском селу Живалиžи, испод саме Пештерске висоравни, живе су, ваšда, ¼ош само две куžе. Ту се на на¼вишо¼ коти налази веома мала црква – Светог Лазара. Према запису на цркви, изграена ¼е и живописана двадестих година 17. века. До œе води друм насут туцаником ко¼и се аутомобилом иде брзином пешака“, об¼ашœава наша саговорница.
Ипак, ¼ош увек неко долази у мали храм чи¼е зидове красе мноштво ликова светитеšа, обавезних светих ратника €ора и Димитри¼а, цара Константина и царице £елене, док из олтара као живе гледа¼у тамне, дубоке и тужне очи Богородице. Са плафона нас посматра лик Исуса потамнео од старости. На царским дверима окачени су извезени пешкири и плетене вунене чарапе ко¼е ¼е неко из захвалности оставио.
„Добро ¼е док ¼ош има неког да дое и обие рашку баштину. Заборав ¼е опасни¼и од свега. Док се сеžамо, дотле žемо и тра¼ати“, каже Драгица Премовиž Алексиž.
Рас – Срби¼а заборавšа сво¼у колевку, стари Рас, ко¼и на високим бреговима и под шумским сенкама чува древне тапи¼е и сведочанства о старим Србима ко¼и су и много векова касни¼е, у земšама изгнанства на Западу, називани Расци¼анима, Рашанима и Рацима. Од Петрове цркве, прве српске епископи¼е и саборишта над старим градом Расом (касни¼е званим Шехер-Рас и Нови Пазар), све до Помор¼а оставили су Рашани белеге уклесане у камен споменика и црквица за ко¼е данас мало ко и зна.
Последœи становници заборавšених српских села дуж пута од Новог Пазара према С¼еници користе монументалне надгробне споменике из доба Немаœиžа за поплочаваœе каšавих путева ко¼и ни у 21. веку нису посути чак ни на¼прости¼им туцаником. Зато ¼е све маœе Срба у Расу.
„Понавšа се прича са Косова. Српске куžе и имаœа се прода¼у будзашто. Долази ново становништво ко¼е ни¼е заинтересовано за одржаваœе успомена на српски Рас „, каже археолог Драгица Премовиž Алексиž, директорка Музе¼а Рас у Новом Пазару.
Она ¼е ¼едан од ретких археолога ко¼и истражу¼е и попису¼е на¼стари¼е српске споменике у Расу и повела нас ¼е у обилазак друма кроз долину Šудске реке, оивичене с ¼едне стране Голи¼ом, а с друге Пештером. Ту, на данашœу трасу пута Нови Пазар – С¼еница, у антици и средœем веку су се као притоке уливали живи каравански правци из Скадра, Дубровника и Босне.
Драгица Алексиž Премовиž показу¼е нам брежуšке на виси¼ама дуж пута ко¼е зна поименце и набра¼а твраве и насеšа ко¼а су ту живела од преистори¼е до средœег века. Данас œихове остатке скрива¼у шуме, али ни оне не могу да их заштите од дивšих копача са детекторима.
„Недавно су уништили ¼ош ¼едно српско средœовековно гробšе, поломили споменике и разбацали кости ко¼е су мирно почивале готово хиšаду година. Баштину уништава¼у и примитивци с много пара ко¼и граевинским машинама просто прегазе локалитете. Ево овде ¼е уништено налазиште из доба винчанске културе“, показу¼е научница на паркинг испред дречаве зградурине, ¼едне од многих сличних ко¼е су нанизане километрима дуж пута од Новог Пазара.
Српска имаœа у равници кра¼ реке углавном су распродана и на œима су трагови Раса пребрисани. Баштину поново чува¼у планинска села ко¼а таворе у беди и изолаци¼и.
„Та заборавšена и беспутна села се гасе. Можда žе кроз неколико стотина година неки археолози ископавати по Расу и прославити се откриžем да ¼е ту живео неки српски народ све до 21. века“, иронична ¼е Драгица Премовиž Алексиž.
£едно од места где се ¼асно види непрекидни низ белега од Немаœиžа до данашœих дана су Штитари, некада велико село на ¼ужним падинама Голи¼е. Кра¼ Штитарског потока и данас ¼е видšив пут, за ко¼и ¼е записано да ¼е био крак Дубровачког друма ко¼и ¼е водио у Дежевску долину, где су били дворови Немаœиžа. Штитарци су 1941. одбили албанско-муслиманске балисте ко¼и су палили српска подголи¼ска села. Данас село Штитари има само неколико десетина становника у поодмаклим годинама.
На локалном гробšу, где се завршава макадамски пут, затекли смо неколико младих šуди ко¼и су палили свеžе кра¼ модерног црног мермерног споемника. Неколико метара од œега бели се споменик из 30-их годна прошлог века веома налик на средœовековна обележ¼а из доба Немаœиžа. Недалеко су и стари масивни крстови из 18. века, исти као обележ¼а кра¼ древне Петрове цркве. У оближœем шумарку нижу се као времеплов белези од 17. до 13. века.
Коме смета Рас
Свет ¼е седамдесетих био фасциниран тиме када му ¼е приказана баштина немаœиžког Раса, Петрова црква, тврава Стари Рас, манастири Сопоžани и €уреви ступови. Рас ¼е тада муœевито ставšен на листу Унескове културне баштине човечанства. Меутим, он ¼е у Срби¼и веž извесно време занемарен, упозорава¼у стручœаци.
„Осамадесетих ¼е посто¼ао републички одбор за Рас у коме ¼е било ангажовано мноштво научника, од академика до студената. Радило се и истраживало све до деведестих, када ¼е из свима познатих разлога дошло до засто¼а. Меутим, после 2000, када се очекивао наставак истраживаœа, она су потпуно обуставšена, као да неком не одговара да се помиœе Рас и Немаœиžи. Предмети ко¼и су пронаени завршили су у музе¼има и збиркама ко¼е нису доступне ¼авности. £едино мали Музе¼ Рас у Новом Пазару излаже део те баштине. Тако ¼е и у години када обележавамо девет векова од роеœа Стефана Немаœе“, констату¼е Драгица Премовиž Алексиž.
„Обавестила сам црквене власти да би требало да се ограде и да се уреди ова¼ простор ¼ер ¼е реч о веома старо¼ српско¼ некрополи“, каже Премовиž Алексиžева, скида¼уžи нежно маховину с крстова, лица и украса уклесаних у камен.
„Ми смо с оно мало пара ко¼е ¼е држава дала истраживали и чистили ове невероватне споменике, али растиœе их ¼е поново покрило. На неким споменицима ¼ош су читšиви записи. Велика ¼е штета што Срби¼а ни¼е свесна тих порука ко¼е су читšиве и данас.“
Научница нам об¼ашœава да и старо и ново гробšе прате на¼древни¼у словенску традици¼у да се поко¼ници сахраœу¼у око врха брега где ¼е на¼свети¼е место.
„Овде ¼е то Храм Светог Николе, ¼една од десетина сличних цркава подигнутих после обнове Пеžке патри¼арши¼е у 17. веку. То ¼е била наша мала ренесанса изведена у на¼тежим условима. Споšа гледано, то су мале камене граевине, али о вештини и šубави уложено¼ у œих говори лепота украса какве су раскошне аркаде на ово¼ цркви, ко¼е би приста¼але и владарско¼ задужбини и живопис“, прича Драгица Премовиž Алексиž, док наставšамо пешачеœе ка заборавšено¼ светиœи на ¼едном од оближœих шумовитих брегова.
После мучног провлачеœа кроз честар избили смо на врх с кога пуца поглед на околину. Свуда уоколо леже чудни древни споменици и остаци зидина, а на централном месту ¼ош увек усправан ста¼ао ¼е глатко отесани стуб часне трпезе.
„Ово су остаци веома старе цркве и гробšе из 12. или 13. века. Споменици су различити, од на¼стари¼их положених плоча, преко „слемеœака“ ко¼и личне на кров на две воде, до усправних крстова и плоча с урезаним ликовима. Нажалост, дивšи копачи су пронашли и ово место и оставили хаос за собом“, огорчена ¼е Премовиž Алексиžева.
У долину смо се спуштали путем ко¼и ¼е код првих сеоских куžа био поплочан старим надгробним плочама.
„Šуди не зна¼у шта раде, али ни¼е им ни замерити, ¼ер ¼е овде веома тешко живети. Стари споменици су и рани¼е коришžени као граевински матери¼ал „, каже наша саговорница, загледа¼уžи да ли ¼е на масивно¼ плочи остао неки запис.
Она подсеžа на стару легенду да су Турци, после обнове Пеžке патри¼арши¼е, дозволили градœу цркава под условом да се подигну на неприступачном месту, да буду мале и да се сазида¼у за дан и ноž.
„Зато су, по легенди, као граевински матери¼ал коришžени надгробни споменици из немаœиžке епохе. То ¼е нарочито уочšиво у Цркви Светог Димитри¼а у £аначком поšу. Меутим, баш то узидаваœе старих споменика омогуžило ¼е да та сведочанства о континуитету Срба у Расу остану очувана до данашœих дана“, каже Драгица Премовиž Алексиž.
Мале димензи¼е храмова из 17. века и мини¼атурна врата на укопаним црквицама скрива¼у невероватно богатство унутрашœе лепоте живописа и украса. У Цркви Светог Димитри¼а измеу припрате и наоса подигнут ¼е зидиž кроз чи¼а лучна врата зрак светла пада на филигрански уклесан крст на поду у чи¼им су крацима симболи свевидеžег бож¼ег ока и други ко¼е ¼е тешко дешифровати.
Пут рашке баштине одвео нас ¼е из речне долине под саму стреху стреху пештерске висоравни, на око 1.200 метара надморске висине. Уз макадамски пут у нижем делу подигнуте су нове куžе искиžене сателитским антенама испред ко¼их су возила страних регистраци¼а. Што ¼е надморска висина веžа, више ¼е и старих, опустелих српских куžа.
„У последœем српском селу Живалиžи, испод саме Пештерске висоравни, живе су, ваšда, ¼ош само две куžе. Ту се на на¼вишо¼ коти налази веома мала црква – Светог Лазара. Према запису на цркви, изграена ¼е и живописана двадестих година 17. века. До œе води друм насут туцаником ко¼и се аутомобилом иде брзином пешака“, об¼ашœава наша саговорница.
Ипак, ¼ош увек неко долази у мали храм чи¼е зидове красе мноштво ликова светитеšа, обавезних светих ратника €ора и Димитри¼а, цара Константина и царице £елене, док из олтара као живе гледа¼у тамне, дубоке и тужне очи Богородице. Са плафона нас посматра лик Исуса потамнео од старости. На царским дверима окачени су извезени пешкири и плетене вунене чарапе ко¼е ¼е неко из захвалности оставио.
„Добро ¼е док ¼ош има неког да дое и обие рашку баштину. Заборав ¼е опасни¼и од свега. Док се сеžамо, дотле žемо и тра¼ати“, каже Драгица Премовиž Алексиž.
Comment