Сматра се, да су азовски Бугари добили сво¼е име по реци Волги (или Бугу?), по ко¼о¼ ¼е настао назив „Волгари“, „Болгари“, а под овим именом етнички треба разумети туранску (туркестанску) или Уралско-чудску (турску) мешавину народа сличну Хазарима. Српска рецензи¼а имена Бугари, потпуно ¼е независна и временски стари¼а од имена „Булгари“.
Постала ¼е на Хелму и представšа истори¼ску мимикри¼у српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензи¼е, ¼ер, оне подразумева¼у различите етникуме. Кра¼ем седмог века, Хазари су хтели да припо¼е своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама.
Бугарски каган Аспарух (Исперих) се томе успротивио и са сво¼ом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где ¼е 679. прешао Дунав и отео од Роме¼а све земšе измеу Дунава и и планине Балкан где ¼е обитавало седам српских племена. С ази¼ском хордом, Аспарух ¼е 681. основао „Дунавску Бугарску“ ко¼а ¼е обухватала простор уз Дунав, приближно од œеговог ушžа до Видина, а после осниваœа престонице у Плиски почела ¼е србизаци¼а Азовских Бугара.
Дунавска Бугарска ¼е у етничком смислу била била мешавина народа, од веžине ко¼у су чинила српска (словенска) племена и маœине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од £адранског мора до Родопа именом „Славини¼а“, а 687. разлику¼е Бугарску од Славини¼е. Патри¼арх Ниžифор такое разлику¼е 688. „Словене“ од Булгара.
Држава азовских Булгара ¼е тра¼ала око 150 година, а œихова истори¼а се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало ¼е само œено име, у српско¼ рецензи¼и Бугари и занемарšив проценат крви, ко¼и се ¼ош увек понегде антрополошки препозна¼е. Према томе, Васили¼е Македонац ни¼е могао уништити државу Дунавске Булгарске, ¼ер ¼е она престала да посто¼и ¼ош 831., веž ¼е он „србоубица“.
После Омуртага, с Маломиром започиœе рашанска династи¼а Симеоновиžа. Север¼ански Маломир ¼е био незнатна личност, па зато œегова династи¼а не носи генеалошко име оснивача, веž се назива по цару Симеону. Династи¼у Симеоновиžа (Маломировиžа) чине: Маломир, 831-6, Преси¼ам, 836-52, Борис Миха¼ло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновиžи и œихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име.
Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива истори¼ско-етничка манипулаци¼а рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензи¼е, ¼ер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касни¼е називала „бугарском“, чак и после 1000. када ¼е одавно изгубила Дунавску Бугарску. Територи¼а данашœе Бугарске, поста¼е интересна сфера Западне цркве у време Бориса Миха¼ла ко¼и ¼е примио хришžанство.
Отуда му друго име Миха¼ло, по Роме¼ском цару ко¼и га ¼е лично покрстио. У насто¼аœу, да избори самосталност цркве ко¼а ¼е била под Роме¼ском ¼урисдикци¼ом, Борис Миха¼ло се 867. обратио папи Николи I на кога ¼е Источна црква због тога бацила анатему. Борисов син се враžа старо¼ вери, а после œега долази енергични и предузимšиви цар Симеон, на чи¼ем двору ¼е живео Клонимир, отац српског краšа Часлава, ко¼и се оженио Симеоновом роаком. Симеон ¼е био изузетан владар, Рашана и Роме¼а, с иде¼ом универзалног или пан царства.[1]
То доказу¼е и оригинални печат цара Симеона пронаен 1934. године, на коме ¼асно пише „цар Роме¼а“. Угари, роаци Булгара по¼авšу¼у се 895. на северно¼ граници, али их Симеон уз помоž Печеœега потиску¼е. Држава цара Симеона, обухватала ¼е простор далеко веžи од данашœе Бугарске, укšучу¼уžи Македони¼у, Срем, Тесали¼у и пола Епира. То ¼е простор античке Меди¼е, ко¼а се делила на Горœу (Срби¼а) и Доœу (Бугарска, Македони¼а и Епир).[2] Меди су старинци Хелма (Ливи¼е), ко¼и се на¼чешžе помиœу као Хавили, Срибали, Сарбати, Ари¼и, Рашани, Бриги, Гети, Даки, Дардани, Епирци, Македонци, Пелазги, Мини¼ци, Кимери, Тесалци, Панони, Пеони… а сва набро¼ана имена етнички припада¼у ¼едном те истом стариначком народу Меда. £ош у време цара Миха¼ла почели су Бугари осва¼ати Македони¼у, али се нису мешали у унутрашœу управу.
Македони¼а ¼е била бугарска провинци¼а око 100 година од 861-969., када су Руси под Св¼атославом осво¼или Источну или Дунавску Бугарску. Области западно од Дунавске Булгарске носиле су име Славини¼а, а ¼ош за владе Петра изгубили су Бугари половину сво¼их западних територи¼а. Часлав ¼е 931. ослободио северо западни део, а на ¼уго западу дигао се калуер Миха¼ло, али ¼е погинуо и устанак ¼е пропао. Када ¼е Цимиски¼а 976. умро, устанак у Македони¼и су подигла четири кнежевиžа (комитопула): Самуило, Мо¼се¼, Давид и Арон. Кнежеви и архонти тога времена су били наследни и самостални у унутрашœо¼ управи.
Цар Самуило ¼е био син брс¼ачког кнеза Николице. Тачност овог исказа, потвру¼е натпис цара Самуила из 6501. или 992-3., „рабу божи¼ем“, ко¼и ¼е био узидан у цркви села Герман на Преспанском ¼езеру. Представšа врсту спомен плоче, подигнуту оцу Николи, ма¼ци Рисими и брату Давиду. Самуило ¼е из престонице у Охриду покушао да приса¼едини српска племена, ко¼а су живела у Епиру, Тесали¼и, Еге¼ско¼ Македони¼и и Пелопонезу. Самуилова Македони¼а ¼е била центар окупšаœа српских племена.
Œему ¼е више било стало да приса¼едини српска племена Милинга и £езераца са Та¼гета на Пелопонезу,[3] него да осво¼и простор некадашœе Дунавске Булгарске. Од 986. до 1000. Бугари су били у саставу македонске царевине, али Самуило Дунавску Бугарску ни¼е ни бранио и она ¼е била под Роме¼има. Лав €акон, роме¼ски историк савременик, каже да су Мижани (Меани, односно Меди) за време цара Васили¼а II и œеговог боравка у Ази¼и, т¼. од лета 976. за више година ужасно пустошили Македони¼у.
Св. Фоти¼е исто каже: народ Мижана (Меда) побуни се против Роме¼е, а М. Аталиота у 11 веку сведочи да ¼е власт Роме¼а у Македони¼и (Ematia) била кратка века. Дукšанин такое разлику¼е ове устанике од Бугара и назива их „Бугарини“. А. Хилфердинг, Ф. Рачки, К. £иричек и Г. Шлумбергер пишу да ¼е „Бугарску“ покорио 971. Цимиски¼а, али су измислили „бугарског“ кнеза „Шишмана“ са синовима 976. По М. Дринову, Шишман ¼е ¼ош 963. „одцепио“ западни део Бугарске, и основао западну царевину, а 976. ни¼е ни било никаквог устанка, ¼ер ¼е „Шишман владао“ у престоницама Преспи и Охриду (?). Обе теори¼е се ослаœа¼у на Далматинске листине, лажно датиране на 994., а преузете од Фарлати¼а у документу из 13/14 века. Рачки, Дринов и £иричек су се сложили да ¼е ово фалсификат, али су ипак градили „кулу у ваздуху“.
У Листинама сто¼и „цар Стефан“ и император Шишман, у ко¼има су поменути историци „открили“ цара Самуила и œеговог оца. Дринов се ¼ош позива и на Зографски поменик из 1502. где се такоžе помиœе име Шишман, али ово име се у Листини односи на оснивача династи¼е Шишмановиžа из 13/14, ко¼а ¼е била у саставу Срби¼е. Шишман ¼е столовао у Видину, а Стефан ¼е œегов унук (Шишман 2) устоличен у Трнову 1330. Рачки, Хилфердинг и Флорински додали су уз име Шишман придевак „Мокра“ (Mokros), ко¼и се код Ане Комнине помиœе као први бугарски цар хришžанин у Преславу, а не отац Самуилов.
Скилица ¼е тачно навео да ¼е отац Самуилов кнез (comes), али ни¼е навео œегово име. Брс¼аци, око Охрида, Преспе, Битоšа и Прилепа се први пут помиœу 676. у опсади Солуна. Устанак кнежевиžа (комитопула) у Македони¼и ¼е дигнут одмах по смрти цара Петра 969. са намером да се ослободи западни део Бугарске, каже Скилица. Тада ¼е источна Бугарска била под Св¼атославом, али ¼е од Руса повратио Цимиски¼а 971. Роме¼и су напали и српску кнежевину Рашку 972, а немачки летописци бележе ¼едно „бугарско“ посланство 973. Отону I у Кведлинбургу.
Осво¼ивши Дунавску Бугарску са œеним на¼веžим градовима, Самуило ни¼е прелазио у данашœу Источну Румели¼у, ко¼а ¼е од 971. била под Роме¼ом. У „грчко¼“ легенди штампано¼ у Млецима 1690. ко¼у ¼е превео С. Новаковиž, Самуило се назива „цар Бугара“ и Охрида. На западу ¼е Самуило преко Via Egnatia дошао до Драча и заузео га. Заратио ¼е са Дукšом и Зетом осво¼ивши земšу Владимира, али му ¼е вратио за¼едно са руком сво¼е кžери Косаре (црквено Теодоре). Œегову власт признали су кнежеви Травуни¼е, Захумšа, Неретве, Рашке, као и бан Босне.
Самуило ¼е величином царевине превазишао Симеона. Северна граница œеговог царства ишла ¼е од утока Врбаса у Саву, до Дунава и Црног мора, укšучу¼уžи и Срем ко¼и никада ни¼е био бугарски. Источна граница ¼е ишла Црним морем до Балкана на ¼угу (Пловдив ¼е био римска база за Средец). £ужна граница ¼е ишла Балканом од Црног мора до водомее Марице и Искра, где ¼е Ихтиманска средœа Гора образовала ¼угоисточну границу, чи¼и ¼е западни планински венац образовао границу до близу Сера на ¼угу. Од Сера ¼е македонска граница ишла до реке Бистрице и града Вери¼е, па на ¼уг до поднож¼а Олимпа. Одатле ¼е граница ишла на запад до £онског мора на ушžу реке Каламе, обухвата¼уžи северну Тесали¼у и готово цео Епир с £аœином.
Западну границу образовало ¼е прво £онско море, а затим £адранско до ушžа Цетине, односно Дукšанинове Доœе Далмаци¼е или Хрватске. Даšе ¼е граница ишла на североисток до горœег Врбаса. Македонска царевина ¼е носила име „Бугарско“ (Охридско) царство, али ¼е то чисто политичко и прикривено име дворских историографа Роме¼е за српски етникум, као што се например Отоново царство звало „Римско“, што такое ни¼е било етничко име. О томе сведочеœе да¼е С. Лукин-Лазиž, наводеžи речи бугарског принца Пенче: „Године 994. у време када ¼е владао проклети цар Самуило у земšи Бугарско¼ и другим земšама“.
Симеуново царство се разликовало по томе, што ¼е обухватало Дунавску Бугарску укšучу¼уžи данашœу источну Румели¼у, а такое ¼едан део српских земаšа источно од Колубаре, Ибра и Белог Дрима. Све остале српске земšе биле су западно од ових река: Рашка са Босном, Дукšа, Травуни¼а, Неретва… У само¼ царевини Симеоново¼ етнички састав ¼е био српски. У извешта¼у шпанског £евре¼ина Ибрахим-ибн £акуба сто¼и да ¼е Самуило имао круну, администраци¼у и регистре, што значи и дипломати¼у, ко¼а ¼е престала да посто¼и с падом Охридске царевине.
£ован, последœи патри¼арх и први архиепископ деградиране Охридске патри¼арши¼е, срео се с царем Васили¼ем II у Струмици 1018. и преговарао о условима преда¼е Самуилове државе или Охридске царевине (Скилица). Патри¼арх £ован ¼е закšучио Струмички уговор с царем Васили¼ем, по коме ¼е Самуилова држава задржала унутрашœу самоуправу и црквену самосталност под Роме¼ском управом.
Уговор са патри¼архом £ованом ¼е Васили¼е II ¼е испоштовао и потврдио с три повеšе, ко¼има ¼е признао 31 епископи¼у (17+12+2) деградиране Охридске архиепископи¼е, ко¼е су обухватале делове данашœе Бугарске, Румуни¼е, Грчке и Албани¼е: Охрид, Србица (Српчиште), Костур, Главиница, Битоš, Струмица, Скопšе, Липšан,Призрен, Морозвизд (Малеш), Велбужд, Средац, Ниш, Браничево, Београд: Дрстар (Силистра), Видин, Рас, Хореа,Черник, Химара, Дринопоš, Веле, Бутринто, £аœина, Козаš, Петра: Стаг и Вери¼а. Уосталом, Срби¼а ¼е на карти Каталонске истори¼е у XI веку од Сардског (£адранског) до Црног мора. Како ¼е Охридска патри¼арши¼а сматрана наследницом Дрстарске (Силистри¼ске), почели су да ¼е назива¼у „Бугарском патри¼арши¼ом“.
£ован ¼е умро 6545. или 1037. а уместо œега ¼е дошао £елин Лав из Пафлагони¼е. Од тада ¼е избор за архиепископа вршен неканонски, без народног Сабора и свештенства, а смрžу £овановом, Охридска архиепископи¼а подлеже ¼елинизаци¼и и почиœе да губи национални карактер, ¼ер су ¼елински архиепископи прогонили све што ¼е српско у сво¼о¼ ди¼ецези а мрзели су паству чи¼и ¼език нису разумели.[4] Деšанов устанак 1040., управо ¼е букнуо због укидаœа црквене аутономи¼е, што Скилица нетачно об¼ашœава променом пореског система из натуралног у новчани. Да су у питаœу српске земšе сведочи нешто касни¼е устанак €ора Во¼теха 1073. у Самуиловим земšама, за ко¼и М. Гликас каже: „устадоше српске земšе, Македони¼а, Струга и Повардар¼е“. £. Куропалата такое назива ове устанике Срби, као и П. Среžковиž, ко¼и каже да су ове Србе назвали „Бугарима“. Управо, зато што су били етнички Срби, устаници су позвали у помоž Бодина унука српског краšа Во¼ислава.
Имену Бугари, свакако су допринели дворски историчари Роме¼е и оно се усталило у 13 веку, али бугарско име ни¼е оставило никаквог трага код македонских Срба. У свим македонским споменицима од 1282. до 1413. становници себе зову Србима, а земšу „српском“. У време од 15 до 19 века за време турске владавине, становништво Македони¼е ¼е себе звало Србима.
У списим Влашке и Молдавске, досеšеници из Македони¼е такое сами себе зову Србима. £. Цви¼иž наводи да ¼е било случa¼ева где ¼е становништво Македони¼е само себе звало Каури и Бугари, ¼ер ни¼е смело да се зове Србима. Кроз цео средœи век, на простору Ст. Срби¼е и Македони¼е присутни су Срби. Чак ¼е и назив „македонски“ код издавача Б. Вуковиžа у Млецима, коришžен у значеœу „српски“. У време револуционарне 1848. ¼авила се иде¼а аутономне српске државе ко¼а би обухватала Стару Срби¼у и Македони¼у, али после Кримског рата 1853-6. Аустри¼а има водеžу улогу на Хелму.
Бугари су 1862 добили црквену самосталност, ко¼а се 1870. претворила у егзархат чиме су Бугари признати као народ. Одмах су почели да организу¼у егзархи¼ску цркву у Ст. Срби¼и и Македони¼и, где Србима ни¼е призната народност, веž ¼е почео да се уводи бугарски ¼език. Насиšе ¼е спроводила и „грчка“ црква. Непрестана бугарска пропаганда потпомогнута од руске државе, сузби¼ена ¼е осниваœем друштва Св. Саве 1884. После доласка немачке династи¼е Кобург на власт, ствара се ВМРО, македонско-одринска револуционарна организаци¼а, али и Срби оснива¼у Српску револуционарну организаци¼у ради одбране националних интереса.
У Првом светском рату Бугари су окупирали Стару Срби¼у и Македони¼у, извршивши геноцид на овим просторима. Уби¼али су образоване šуде, палили кœиге, уништавали државну и архивску грау, покрштавали, па су чак премазивали бо¼ом ликове ктитора у средœевековним црквама и манастирима. Измеžу два рата су организовали терористичке групе, а у Другом светском рату све се поновило, када су Стара Срби¼а и Македони¼а подеšене измеу Бугара, Арбанаса, Итали¼ана и Немаца.
Извршено ¼е етничко чишžеœе, а национална и културна добра опšачкана. Народно име Бугари у српско¼ рецензи¼и ни¼е етничко, веž регионално и државно (Мило¼евиž). Име Бугарска се у латинским средœевековним картама ¼авšа као Surfia (Срби¼а), а потврду да¼е титула цара Душана, у ко¼о¼ сто¼и да ¼е он „цар Бугара“. Будимир такое каже, да бугарско име ни¼е етникон веž апелатив, упуžу¼уžи на лат. vulgus. Такое, у цинцарском Шоп (Срибал) ¼е поистовеžен са именом Бугарин, а има исто погрдно значеœе простака.
Паралела посто¼и у ¼елинском („грчком“), volgarika, у значеœу Срби или као придев „српски“, па чак и српске црквене кœиге (Мило¼евиž). Код £елина ¼е име Бугарин синоним за Србе. Они чак и влашке чифчи¼е зову Бугари, а Власи се сами деле на сточаре и бугаре (чифчи¼е), што има соци¼ално значеœе каже £. Ердеšановиž. Семантички, тумачеœе Будимира од лат. vulgus ни¼е прихватšиво, ¼ер, „бугар“ или „бугарин“ у српском ¼езику значи „прасац“, „крмак“ (Дубровник), а придев „бугарски“ значи „свиœски“ (Вук, Р¼.), у преносном смислу „пастирски“ или погрдно „простачки“.
Реч ¼е истородна ари¼. корену букк, звук, одакле ¼е изведено бугарити, тужити, нарицати,бугарштице, врста елеги¼е или бугар-кабаница, чобанска кабаница. Име Бугари српске рецензи¼е, потпуно ¼е независно семантички и географски од источне вари¼анте имена Булгари, ко¼а има исту гласовну вредност.
Œено¼ употреби су на¼више кумовали Турци, ко¼и су бранеžи изговор српског имена инсистирали на имену „Бугари“, ¼ер су Србе и све православне погрдно звали „крмци“. За време Турака, околину Београда и Ресник населило ¼е неколико хиšада Шопа или Торлака баштована ко¼е су Срби назвали „Бугари“. Реч Торлак се изводи од т(о)рло (тарло, терло) > тор, привремено ограен простор испред по¼ате, за мужу оваца и коза, од ари¼.тарала, кретаœе тамо-овамо (> срп. „тралала“): затворен простор, шупšина. £едини етнички Бугари данас су Павликанци, каже Д. Колев, ко¼и говоре павликански а пишу латиницу. После Чипровске буне, када ¼е Аустроугарска ратовала с Турцима, они су прешли у Влашку (ДобруŸа).
Има их у Румуни¼и, Бугарско¼ и Срби¼и (Иваново, 3-4000 хиšаде). Говор су дигли на ниво ¼езика, направили граматику и извршили нострификаци¼у ¼езика у „павлиžански“. За око 150 година присуства Азовских Булгара, српска племена су успела да их србизира¼у, али су то платили губитком свог народног имена, културним заоста¼аœем и отуеœем од осталих српских племена (Б. Прокиž). Срби и Бугари су исти народ каже Rousset, а Аделунг за бугарски ¼език тврди да ¼е само дериват србског од кога ¼е и настао, ¼ер Рашани (Меди) су живели у Доœем Подунавšу пре доласка „Булгара“ с истока (£. Бекер).
У 19 веку приликом ствараœа националне државе, за кœижевни бугарски ¼език узет ¼е софи¼ски говор, ко¼и ¼е на¼ближи српском (шопском), што налази потврде у штокавском ди¼алекту ко¼и се простире од Западне Бугарске до Истре. Данашœи Бугари су Рашани (Меди, Срибали, Шопови) ко¼и су потпуно асимиловали маœину азовских Булгара, тако да им ¼е остало само име у српско¼ рецензи¼и.
Неспорно ¼е, да данас посто¼и ¼еднакост измеу имена Рашани и Бугари, али српске рецензи¼е и етникума, ¼ер турански Булгари су не само потпуно други народ посрбšен од Рашана, веž су милени¼умима млаи од œих. Данашœи назив Бугарска ¼е српски, семантички различит од само гласовно ¼еднаке туранске рецензи¼е речи „Булгарска“, ко¼а ¼е као држава престала да посто¼и 831. године, а реги¼а Доœе Меди¼е ¼е под именом Бугарска, први пут добила државу Сан-Стефанским миром у друго¼ половини 19 века.
—————————————————————————————-
[1] Симеон ¼е био склопио уговор с Арапима, али су их Роме¼и потплатили. [2] Горœа Меди¼а се звала Срибали¼а (Кедрин). [3] Роме¼ска царица Ирена шаšе генерала Ставрики¼а против „Словена“ у Македони¼у и на Пелопонез, а путопис св. Вилибалда (на Исток) назива Лакони¼у „земšа словенска“ (Slavinici terra), чему ¼е допринела и чиœеница да ¼е Константин Копроним велики бро¼ £елина половином осмог века преселио у Цариград због куге. [4] £елински карактер се види и из ¼едног записа Охридске архиепископи¼е у вези венчаœа Стевана Душана царским венцем, где се каже „архи¼ере¼ престола грчког“. Интересантно, да ¼е сам Душан Охридску архиепископи¼у називао „грчка“. ГРА€А
Вук, Р¼ечник. Будимир, М. Прилози проучаваœу народне кœижевности, Сара¼ево,1935. Ердеšановиž £. Македонски Срби, Београд, 1925, фототипско издаœе с коментаром £ована Пе¼ина. Кос Миха¼ло, О натпису цара Самуила, Гласник СНД V, Скопšе, 1929. Лукин-Лазиž, С. Срби у давнини, Загреб, 1894. Луковиž-П¼ановиž, О. Срби народ на¼стари¼и, Београд 1993 Острогорски Г. Истори¼а Византи¼е, Београд, 1959. Плетнова С. Хазари, Београд, 2004. Б. Прокиž, Први Охридски архиепископ, Глас, СКЗ, Београд, 1911. Постанак ¼едне словенске царевине у Маžедони¼и, Глас, СКА LXXVI, 46, Бгд. 1908.
Слободан М. Филиповиž / Ра¼ко Кривокапиž / Весник.нет
Постала ¼е на Хелму и представšа истори¼ску мимикри¼у српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензи¼е, ¼ер, оне подразумева¼у различите етникуме. Кра¼ем седмог века, Хазари су хтели да припо¼е своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама.
Бугарски каган Аспарух (Исперих) се томе успротивио и са сво¼ом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где ¼е 679. прешао Дунав и отео од Роме¼а све земšе измеу Дунава и и планине Балкан где ¼е обитавало седам српских племена. С ази¼ском хордом, Аспарух ¼е 681. основао „Дунавску Бугарску“ ко¼а ¼е обухватала простор уз Дунав, приближно од œеговог ушžа до Видина, а после осниваœа престонице у Плиски почела ¼е србизаци¼а Азовских Бугара.
Дунавска Бугарска ¼е у етничком смислу била била мешавина народа, од веžине ко¼у су чинила српска (словенска) племена и маœине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од £адранског мора до Родопа именом „Славини¼а“, а 687. разлику¼е Бугарску од Славини¼е. Патри¼арх Ниžифор такое разлику¼е 688. „Словене“ од Булгара.
Држава азовских Булгара ¼е тра¼ала око 150 година, а œихова истори¼а се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало ¼е само œено име, у српско¼ рецензи¼и Бугари и занемарšив проценат крви, ко¼и се ¼ош увек понегде антрополошки препозна¼е. Према томе, Васили¼е Македонац ни¼е могао уништити државу Дунавске Булгарске, ¼ер ¼е она престала да посто¼и ¼ош 831., веž ¼е он „србоубица“.
После Омуртага, с Маломиром започиœе рашанска династи¼а Симеоновиžа. Север¼ански Маломир ¼е био незнатна личност, па зато œегова династи¼а не носи генеалошко име оснивача, веž се назива по цару Симеону. Династи¼у Симеоновиžа (Маломировиžа) чине: Маломир, 831-6, Преси¼ам, 836-52, Борис Миха¼ло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновиžи и œихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име.
Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива истори¼ско-етничка манипулаци¼а рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензи¼е, ¼ер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касни¼е називала „бугарском“, чак и после 1000. када ¼е одавно изгубила Дунавску Бугарску. Територи¼а данашœе Бугарске, поста¼е интересна сфера Западне цркве у време Бориса Миха¼ла ко¼и ¼е примио хришžанство.
Отуда му друго име Миха¼ло, по Роме¼ском цару ко¼и га ¼е лично покрстио. У насто¼аœу, да избори самосталност цркве ко¼а ¼е била под Роме¼ском ¼урисдикци¼ом, Борис Миха¼ло се 867. обратио папи Николи I на кога ¼е Источна црква због тога бацила анатему. Борисов син се враžа старо¼ вери, а после œега долази енергични и предузимšиви цар Симеон, на чи¼ем двору ¼е живео Клонимир, отац српског краšа Часлава, ко¼и се оженио Симеоновом роаком. Симеон ¼е био изузетан владар, Рашана и Роме¼а, с иде¼ом универзалног или пан царства.[1]
То доказу¼е и оригинални печат цара Симеона пронаен 1934. године, на коме ¼асно пише „цар Роме¼а“. Угари, роаци Булгара по¼авšу¼у се 895. на северно¼ граници, али их Симеон уз помоž Печеœега потиску¼е. Држава цара Симеона, обухватала ¼е простор далеко веžи од данашœе Бугарске, укšучу¼уžи Македони¼у, Срем, Тесали¼у и пола Епира. То ¼е простор античке Меди¼е, ко¼а се делила на Горœу (Срби¼а) и Доœу (Бугарска, Македони¼а и Епир).[2] Меди су старинци Хелма (Ливи¼е), ко¼и се на¼чешžе помиœу као Хавили, Срибали, Сарбати, Ари¼и, Рашани, Бриги, Гети, Даки, Дардани, Епирци, Македонци, Пелазги, Мини¼ци, Кимери, Тесалци, Панони, Пеони… а сва набро¼ана имена етнички припада¼у ¼едном те истом стариначком народу Меда. £ош у време цара Миха¼ла почели су Бугари осва¼ати Македони¼у, али се нису мешали у унутрашœу управу.
Македони¼а ¼е била бугарска провинци¼а око 100 година од 861-969., када су Руси под Св¼атославом осво¼или Источну или Дунавску Бугарску. Области западно од Дунавске Булгарске носиле су име Славини¼а, а ¼ош за владе Петра изгубили су Бугари половину сво¼их западних територи¼а. Часлав ¼е 931. ослободио северо западни део, а на ¼уго западу дигао се калуер Миха¼ло, али ¼е погинуо и устанак ¼е пропао. Када ¼е Цимиски¼а 976. умро, устанак у Македони¼и су подигла четири кнежевиžа (комитопула): Самуило, Мо¼се¼, Давид и Арон. Кнежеви и архонти тога времена су били наследни и самостални у унутрашœо¼ управи.
Цар Самуило ¼е био син брс¼ачког кнеза Николице. Тачност овог исказа, потвру¼е натпис цара Самуила из 6501. или 992-3., „рабу божи¼ем“, ко¼и ¼е био узидан у цркви села Герман на Преспанском ¼езеру. Представšа врсту спомен плоче, подигнуту оцу Николи, ма¼ци Рисими и брату Давиду. Самуило ¼е из престонице у Охриду покушао да приса¼едини српска племена, ко¼а су живела у Епиру, Тесали¼и, Еге¼ско¼ Македони¼и и Пелопонезу. Самуилова Македони¼а ¼е била центар окупšаœа српских племена.
Œему ¼е више било стало да приса¼едини српска племена Милинга и £езераца са Та¼гета на Пелопонезу,[3] него да осво¼и простор некадашœе Дунавске Булгарске. Од 986. до 1000. Бугари су били у саставу македонске царевине, али Самуило Дунавску Бугарску ни¼е ни бранио и она ¼е била под Роме¼има. Лав €акон, роме¼ски историк савременик, каже да су Мижани (Меани, односно Меди) за време цара Васили¼а II и œеговог боравка у Ази¼и, т¼. од лета 976. за више година ужасно пустошили Македони¼у.
Св. Фоти¼е исто каже: народ Мижана (Меда) побуни се против Роме¼е, а М. Аталиота у 11 веку сведочи да ¼е власт Роме¼а у Македони¼и (Ematia) била кратка века. Дукšанин такое разлику¼е ове устанике од Бугара и назива их „Бугарини“. А. Хилфердинг, Ф. Рачки, К. £иричек и Г. Шлумбергер пишу да ¼е „Бугарску“ покорио 971. Цимиски¼а, али су измислили „бугарског“ кнеза „Шишмана“ са синовима 976. По М. Дринову, Шишман ¼е ¼ош 963. „одцепио“ западни део Бугарске, и основао западну царевину, а 976. ни¼е ни било никаквог устанка, ¼ер ¼е „Шишман владао“ у престоницама Преспи и Охриду (?). Обе теори¼е се ослаœа¼у на Далматинске листине, лажно датиране на 994., а преузете од Фарлати¼а у документу из 13/14 века. Рачки, Дринов и £иричек су се сложили да ¼е ово фалсификат, али су ипак градили „кулу у ваздуху“.
У Листинама сто¼и „цар Стефан“ и император Шишман, у ко¼има су поменути историци „открили“ цара Самуила и œеговог оца. Дринов се ¼ош позива и на Зографски поменик из 1502. где се такоžе помиœе име Шишман, али ово име се у Листини односи на оснивача династи¼е Шишмановиžа из 13/14, ко¼а ¼е била у саставу Срби¼е. Шишман ¼е столовао у Видину, а Стефан ¼е œегов унук (Шишман 2) устоличен у Трнову 1330. Рачки, Хилфердинг и Флорински додали су уз име Шишман придевак „Мокра“ (Mokros), ко¼и се код Ане Комнине помиœе као први бугарски цар хришžанин у Преславу, а не отац Самуилов.
Скилица ¼е тачно навео да ¼е отац Самуилов кнез (comes), али ни¼е навео œегово име. Брс¼аци, око Охрида, Преспе, Битоšа и Прилепа се први пут помиœу 676. у опсади Солуна. Устанак кнежевиžа (комитопула) у Македони¼и ¼е дигнут одмах по смрти цара Петра 969. са намером да се ослободи западни део Бугарске, каже Скилица. Тада ¼е источна Бугарска била под Св¼атославом, али ¼е од Руса повратио Цимиски¼а 971. Роме¼и су напали и српску кнежевину Рашку 972, а немачки летописци бележе ¼едно „бугарско“ посланство 973. Отону I у Кведлинбургу.
Осво¼ивши Дунавску Бугарску са œеним на¼веžим градовима, Самуило ни¼е прелазио у данашœу Источну Румели¼у, ко¼а ¼е од 971. била под Роме¼ом. У „грчко¼“ легенди штампано¼ у Млецима 1690. ко¼у ¼е превео С. Новаковиž, Самуило се назива „цар Бугара“ и Охрида. На западу ¼е Самуило преко Via Egnatia дошао до Драча и заузео га. Заратио ¼е са Дукšом и Зетом осво¼ивши земšу Владимира, али му ¼е вратио за¼едно са руком сво¼е кžери Косаре (црквено Теодоре). Œегову власт признали су кнежеви Травуни¼е, Захумšа, Неретве, Рашке, као и бан Босне.
Самуило ¼е величином царевине превазишао Симеона. Северна граница œеговог царства ишла ¼е од утока Врбаса у Саву, до Дунава и Црног мора, укšучу¼уžи и Срем ко¼и никада ни¼е био бугарски. Источна граница ¼е ишла Црним морем до Балкана на ¼угу (Пловдив ¼е био римска база за Средец). £ужна граница ¼е ишла Балканом од Црног мора до водомее Марице и Искра, где ¼е Ихтиманска средœа Гора образовала ¼угоисточну границу, чи¼и ¼е западни планински венац образовао границу до близу Сера на ¼угу. Од Сера ¼е македонска граница ишла до реке Бистрице и града Вери¼е, па на ¼уг до поднож¼а Олимпа. Одатле ¼е граница ишла на запад до £онског мора на ушžу реке Каламе, обухвата¼уžи северну Тесали¼у и готово цео Епир с £аœином.
Западну границу образовало ¼е прво £онско море, а затим £адранско до ушžа Цетине, односно Дукšанинове Доœе Далмаци¼е или Хрватске. Даšе ¼е граница ишла на североисток до горœег Врбаса. Македонска царевина ¼е носила име „Бугарско“ (Охридско) царство, али ¼е то чисто политичко и прикривено име дворских историографа Роме¼е за српски етникум, као што се например Отоново царство звало „Римско“, што такое ни¼е било етничко име. О томе сведочеœе да¼е С. Лукин-Лазиž, наводеžи речи бугарског принца Пенче: „Године 994. у време када ¼е владао проклети цар Самуило у земšи Бугарско¼ и другим земšама“.
Симеуново царство се разликовало по томе, што ¼е обухватало Дунавску Бугарску укšучу¼уžи данашœу источну Румели¼у, а такое ¼едан део српских земаšа источно од Колубаре, Ибра и Белог Дрима. Све остале српске земšе биле су западно од ових река: Рашка са Босном, Дукšа, Травуни¼а, Неретва… У само¼ царевини Симеоново¼ етнички састав ¼е био српски. У извешта¼у шпанског £евре¼ина Ибрахим-ибн £акуба сто¼и да ¼е Самуило имао круну, администраци¼у и регистре, што значи и дипломати¼у, ко¼а ¼е престала да посто¼и с падом Охридске царевине.
£ован, последœи патри¼арх и први архиепископ деградиране Охридске патри¼арши¼е, срео се с царем Васили¼ем II у Струмици 1018. и преговарао о условима преда¼е Самуилове државе или Охридске царевине (Скилица). Патри¼арх £ован ¼е закšучио Струмички уговор с царем Васили¼ем, по коме ¼е Самуилова држава задржала унутрашœу самоуправу и црквену самосталност под Роме¼ском управом.
Уговор са патри¼архом £ованом ¼е Васили¼е II ¼е испоштовао и потврдио с три повеšе, ко¼има ¼е признао 31 епископи¼у (17+12+2) деградиране Охридске архиепископи¼е, ко¼е су обухватале делове данашœе Бугарске, Румуни¼е, Грчке и Албани¼е: Охрид, Србица (Српчиште), Костур, Главиница, Битоš, Струмица, Скопšе, Липšан,Призрен, Морозвизд (Малеш), Велбужд, Средац, Ниш, Браничево, Београд: Дрстар (Силистра), Видин, Рас, Хореа,Черник, Химара, Дринопоš, Веле, Бутринто, £аœина, Козаš, Петра: Стаг и Вери¼а. Уосталом, Срби¼а ¼е на карти Каталонске истори¼е у XI веку од Сардског (£адранског) до Црног мора. Како ¼е Охридска патри¼арши¼а сматрана наследницом Дрстарске (Силистри¼ске), почели су да ¼е назива¼у „Бугарском патри¼арши¼ом“.
£ован ¼е умро 6545. или 1037. а уместо œега ¼е дошао £елин Лав из Пафлагони¼е. Од тада ¼е избор за архиепископа вршен неканонски, без народног Сабора и свештенства, а смрžу £овановом, Охридска архиепископи¼а подлеже ¼елинизаци¼и и почиœе да губи национални карактер, ¼ер су ¼елински архиепископи прогонили све што ¼е српско у сво¼о¼ ди¼ецези а мрзели су паству чи¼и ¼език нису разумели.[4] Деšанов устанак 1040., управо ¼е букнуо због укидаœа црквене аутономи¼е, што Скилица нетачно об¼ашœава променом пореског система из натуралног у новчани. Да су у питаœу српске земšе сведочи нешто касни¼е устанак €ора Во¼теха 1073. у Самуиловим земšама, за ко¼и М. Гликас каже: „устадоше српске земšе, Македони¼а, Струга и Повардар¼е“. £. Куропалата такое назива ове устанике Срби, као и П. Среžковиž, ко¼и каже да су ове Србе назвали „Бугарима“. Управо, зато што су били етнички Срби, устаници су позвали у помоž Бодина унука српског краšа Во¼ислава.
Имену Бугари, свакако су допринели дворски историчари Роме¼е и оно се усталило у 13 веку, али бугарско име ни¼е оставило никаквог трага код македонских Срба. У свим македонским споменицима од 1282. до 1413. становници себе зову Србима, а земšу „српском“. У време од 15 до 19 века за време турске владавине, становништво Македони¼е ¼е себе звало Србима.
У списим Влашке и Молдавске, досеšеници из Македони¼е такое сами себе зову Србима. £. Цви¼иž наводи да ¼е било случa¼ева где ¼е становништво Македони¼е само себе звало Каури и Бугари, ¼ер ни¼е смело да се зове Србима. Кроз цео средœи век, на простору Ст. Срби¼е и Македони¼е присутни су Срби. Чак ¼е и назив „македонски“ код издавача Б. Вуковиžа у Млецима, коришžен у значеœу „српски“. У време револуционарне 1848. ¼авила се иде¼а аутономне српске државе ко¼а би обухватала Стару Срби¼у и Македони¼у, али после Кримског рата 1853-6. Аустри¼а има водеžу улогу на Хелму.
Бугари су 1862 добили црквену самосталност, ко¼а се 1870. претворила у егзархат чиме су Бугари признати као народ. Одмах су почели да организу¼у егзархи¼ску цркву у Ст. Срби¼и и Македони¼и, где Србима ни¼е призната народност, веž ¼е почео да се уводи бугарски ¼език. Насиšе ¼е спроводила и „грчка“ црква. Непрестана бугарска пропаганда потпомогнута од руске државе, сузби¼ена ¼е осниваœем друштва Св. Саве 1884. После доласка немачке династи¼е Кобург на власт, ствара се ВМРО, македонско-одринска револуционарна организаци¼а, али и Срби оснива¼у Српску револуционарну организаци¼у ради одбране националних интереса.
У Првом светском рату Бугари су окупирали Стару Срби¼у и Македони¼у, извршивши геноцид на овим просторима. Уби¼али су образоване šуде, палили кœиге, уништавали државну и архивску грау, покрштавали, па су чак премазивали бо¼ом ликове ктитора у средœевековним црквама и манастирима. Измеžу два рата су организовали терористичке групе, а у Другом светском рату све се поновило, када су Стара Срби¼а и Македони¼а подеšене измеу Бугара, Арбанаса, Итали¼ана и Немаца.
Извршено ¼е етничко чишžеœе, а национална и културна добра опšачкана. Народно име Бугари у српско¼ рецензи¼и ни¼е етничко, веž регионално и државно (Мило¼евиž). Име Бугарска се у латинским средœевековним картама ¼авšа као Surfia (Срби¼а), а потврду да¼е титула цара Душана, у ко¼о¼ сто¼и да ¼е он „цар Бугара“. Будимир такое каже, да бугарско име ни¼е етникон веž апелатив, упуžу¼уžи на лат. vulgus. Такое, у цинцарском Шоп (Срибал) ¼е поистовеžен са именом Бугарин, а има исто погрдно значеœе простака.
Паралела посто¼и у ¼елинском („грчком“), volgarika, у значеœу Срби или као придев „српски“, па чак и српске црквене кœиге (Мило¼евиž). Код £елина ¼е име Бугарин синоним за Србе. Они чак и влашке чифчи¼е зову Бугари, а Власи се сами деле на сточаре и бугаре (чифчи¼е), што има соци¼ално значеœе каже £. Ердеšановиž. Семантички, тумачеœе Будимира од лат. vulgus ни¼е прихватšиво, ¼ер, „бугар“ или „бугарин“ у српском ¼езику значи „прасац“, „крмак“ (Дубровник), а придев „бугарски“ значи „свиœски“ (Вук, Р¼.), у преносном смислу „пастирски“ или погрдно „простачки“.
Реч ¼е истородна ари¼. корену букк, звук, одакле ¼е изведено бугарити, тужити, нарицати,бугарштице, врста елеги¼е или бугар-кабаница, чобанска кабаница. Име Бугари српске рецензи¼е, потпуно ¼е независно семантички и географски од источне вари¼анте имена Булгари, ко¼а има исту гласовну вредност.
Œено¼ употреби су на¼више кумовали Турци, ко¼и су бранеžи изговор српског имена инсистирали на имену „Бугари“, ¼ер су Србе и све православне погрдно звали „крмци“. За време Турака, околину Београда и Ресник населило ¼е неколико хиšада Шопа или Торлака баштована ко¼е су Срби назвали „Бугари“. Реч Торлак се изводи од т(о)рло (тарло, терло) > тор, привремено ограен простор испред по¼ате, за мужу оваца и коза, од ари¼.тарала, кретаœе тамо-овамо (> срп. „тралала“): затворен простор, шупšина. £едини етнички Бугари данас су Павликанци, каже Д. Колев, ко¼и говоре павликански а пишу латиницу. После Чипровске буне, када ¼е Аустроугарска ратовала с Турцима, они су прешли у Влашку (ДобруŸа).
Има их у Румуни¼и, Бугарско¼ и Срби¼и (Иваново, 3-4000 хиšаде). Говор су дигли на ниво ¼езика, направили граматику и извршили нострификаци¼у ¼езика у „павлиžански“. За око 150 година присуства Азовских Булгара, српска племена су успела да их србизира¼у, али су то платили губитком свог народног имена, културним заоста¼аœем и отуеœем од осталих српских племена (Б. Прокиž). Срби и Бугари су исти народ каже Rousset, а Аделунг за бугарски ¼език тврди да ¼е само дериват србског од кога ¼е и настао, ¼ер Рашани (Меди) су живели у Доœем Подунавšу пре доласка „Булгара“ с истока (£. Бекер).
У 19 веку приликом ствараœа националне државе, за кœижевни бугарски ¼език узет ¼е софи¼ски говор, ко¼и ¼е на¼ближи српском (шопском), што налази потврде у штокавском ди¼алекту ко¼и се простире од Западне Бугарске до Истре. Данашœи Бугари су Рашани (Меди, Срибали, Шопови) ко¼и су потпуно асимиловали маœину азовских Булгара, тако да им ¼е остало само име у српско¼ рецензи¼и.
Неспорно ¼е, да данас посто¼и ¼еднакост измеу имена Рашани и Бугари, али српске рецензи¼е и етникума, ¼ер турански Булгари су не само потпуно други народ посрбšен од Рашана, веž су милени¼умима млаи од œих. Данашœи назив Бугарска ¼е српски, семантички различит од само гласовно ¼еднаке туранске рецензи¼е речи „Булгарска“, ко¼а ¼е као држава престала да посто¼и 831. године, а реги¼а Доœе Меди¼е ¼е под именом Бугарска, први пут добила државу Сан-Стефанским миром у друго¼ половини 19 века.
—————————————————————————————-
[1] Симеон ¼е био склопио уговор с Арапима, али су их Роме¼и потплатили. [2] Горœа Меди¼а се звала Срибали¼а (Кедрин). [3] Роме¼ска царица Ирена шаšе генерала Ставрики¼а против „Словена“ у Македони¼у и на Пелопонез, а путопис св. Вилибалда (на Исток) назива Лакони¼у „земšа словенска“ (Slavinici terra), чему ¼е допринела и чиœеница да ¼е Константин Копроним велики бро¼ £елина половином осмог века преселио у Цариград због куге. [4] £елински карактер се види и из ¼едног записа Охридске архиепископи¼е у вези венчаœа Стевана Душана царским венцем, где се каже „архи¼ере¼ престола грчког“. Интересантно, да ¼е сам Душан Охридску архиепископи¼у називао „грчка“. ГРА€А
Вук, Р¼ечник. Будимир, М. Прилози проучаваœу народне кœижевности, Сара¼ево,1935. Ердеšановиž £. Македонски Срби, Београд, 1925, фототипско издаœе с коментаром £ована Пе¼ина. Кос Миха¼ло, О натпису цара Самуила, Гласник СНД V, Скопšе, 1929. Лукин-Лазиž, С. Срби у давнини, Загреб, 1894. Луковиž-П¼ановиž, О. Срби народ на¼стари¼и, Београд 1993 Острогорски Г. Истори¼а Византи¼е, Београд, 1959. Плетнова С. Хазари, Београд, 2004. Б. Прокиž, Први Охридски архиепископ, Глас, СКЗ, Београд, 1911. Постанак ¼едне словенске царевине у Маžедони¼и, Глас, СКА LXXVI, 46, Бгд. 1908.
Слободан М. Филиповиž / Ра¼ко Кривокапиž / Весник.нет
Тази статия е от 2014 година.Поразен съм от наглостта с която се пренаписва и присвоява историята.Как може да се твърди че Омуртаг е българин а най малкият му син Маламир бива обявен за сърбин и родоначалник на нова сръбска династия управлявала България.От 831 година вече нямало Българска държава а сръбска.Изглежда че е без значение кой е на власт в Сърбия.Там винаги ще има шовинизъм и винаги той ще е насочен срещу нас.
Това е линкът.Материалът се нарича :"О бугарима"
http://www.vaseljenska.com/kategorij...tvo-misljenja/
Comment