Съобщение

Collapse
No announcement yet.

Archаeological news from Serbia

Collapse
X
 
  • Filter
  • Време
  • Show
new posts

    Откриžе печата кнеза Лазара изузетан догаа¼

    Откриžе печата кнеза Лазара у остацима средœов¼ековног града Рудника ¼е спектакуларан налаз до кога су у посšедœим данима овогодишœе кампаœе дошли археолози Филозофског факултета у Београду и Музе¼а Рудничко-таковског кра¼а.

    Археолози су остали запаœени кад ¼е из земšе изронила метална плочица-матрица с минуциозно угравираним владарским грбом, карактеристичним шšемом украшеним бивоšим роговима и натписом: "Господин Лазар кнез све српске земšе". Печат ¼е урезан "у негативу", као слика у огледалу, да би се читао правилно посли¼е отискиваœа у злату или воску.
    - Ри¼еч ¼е о ¼единственом налазу, до сад смо познавали само отиске печата на владарским повеšама сачуваним у ризницама. По први пут пронаена ¼е матрица ко¼ом су ти печати отискивани. Œу ¼е могао да носи само кнез Лазар или œегов на¼ближи сарадник из дворске канцелари¼е - рекао ¼е доцент Де¼ан Радичевиž ко¼и с кустосом Аном Цицовиž руководи истраживаœима.
    Они истичу да ¼е проналазак кнежевог печата дефинитивно потврдио важност средœов¼ековног Рудника и нагови¼естио да ¼е у граду посто¼ала владарска резиденци¼а.
    - Рудник ¼е био врло важан извор Лазареве економске моžи, а печат доказу¼е да ¼е он боравио у œему и издавао повеšе - каже Радичевиž. - Лазар ¼е ширеžи државу сли¼едио традици¼у Немаœиžа и овладавао кšучним рударским м¼естима, од Новог Брда до Рудника, ко¼и му ¼е био веома знача¼ан.
    Метала изливена матрица ¼е на испитиваœе у Републичком заводу за заштиту споменика културе. Стручœаци сматра¼у да ¼е с печатне матрице отискивана предœа страна жига и да ¼е в¼ероватно имала и други део.
    - За другим ди¼елом печата и за остацима владарске резиденци¼е потрага тек почиœе - каже Радичевиž.
    Титула ко¼у ¼е Лазар користио на рудничко¼ матрици и тип витешког шšема стари¼и од приказаног на реšефу у Хиландару, указу¼у да ¼е ова¼ печат кнез користио у рано¼ фази владавине.
    - В¼ероватно ¼е ри¼еч о периоду непосредно посли¼е 1373. године. Од тада овдашœи рудници и градови поста¼у знача¼ан извор моžи кнеза Лазара, а доцни¼е деспота Стефана Лазаревиžа и Вука Бранковиžа. Овд¼е ¼е радила на¼дугов¼ечни¼а и посšедœа ковница новца средœов¼ековне Срби¼е - каже Радичевиž.
    - Лазарев печат смо пронашли у отпадно¼ ¼ами, као да га ¼е неко бацио у задœем тренутку, да би спри¼ечио да владарска ознака буде пронаена и злоупотребšена - каже Радичевиž. - Та¼ археолошки сло¼ указу¼е да ¼е град био спаšен и разорен. Током обнове подигнута ¼е нова велика граевина, ко¼а ¼е практично сачувала печат.
    Средœов¼ековни трг Рудник био ¼е цивилно насеšе с густом концентраци¼ом солидно граених об¼еката великих димензи¼а, меу ко¼има више православних и католичких цркава за приморске трговце. Град ¼е био с¼едиште трговачких компани¼а и администраци¼е, са царином, дипломатским представништвом, резиденци¼ама, ви¼еžницом, гостионицама и свратиштима за путнике.

    Откриће печата кнеза Лазара у остацима средњовјековног града Рудника је спектакуларан налаз до кога су у посљедњим данима овогодишње кампање дошли археолози Филозофског факултета у Београду и Музеја Рудничко-таковског краја.
    ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
    И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
    ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
    НА ИЛИНДЕН

    Паметна плоча, Крушево,
    ИЛИНДЕН 1953

    Comment


      Чудесна Медузина глава пронаена у староримским рушевинама

      У време када се ширило хришžанство, страдале су многе статуе ко¼е су представšале оно за шта су хришžани веровали да су лажни идоли. Тако ¼е било и у Антиохи¼и…

      Глава ¼е ископана у Антиохи¼и код Крагума, граду основаном у првом веку, око периода владавине цара Нерона, ко¼и има сва обележ¼а римских градова – чувена римска купатила, продавнице, римску структуру улица, мозаике и куžе ко¼е су служиле као зграде градског савета.
      Са зми¼ама уместо косе, широм отворених очи¼у и усана, медуза ¼е била митско створеœе и, по предаœу, могла ¼е погледом да скамени човека. У Антиохи¼и, скулптура Медузе ¼е имала заштитну функци¼у – штитила ¼е град од зла. Меутим, хришžани ко¼и су дошли да живе овде сматрали су истицаœе œеног лика вероваœем у лажне идоле.
      Ма¼кл Хоф с Универзирета у Небраски наводи да су šуди ко¼и су живели на подруч¼у Антиохи¼е били су ревносни хришžани, те су уништили скоро све што ¼е остало од античке прошлости.
      Група турских студената открила ¼е Медузину главу у близини темеšа зграде ко¼а ¼е можда мали римски храм. Хоф и œегове колеге су реконструисали главу и друге мермерне фрагменте ко¼и показу¼у да Медузина глава ни¼е самостална статуа, веž се налазила на надвратку зграде.
      Када се екипа врати на ископине следеžе године, планира¼у да истраже седиште локалног законодавства и редове продавница на римским улицама како бисмо сазнали шта се све продавало на тржишту старог Рима.
      Антиохи¼а се налази у слабо насеšеном кра¼у града Газипас, на врху литице кршевитих области. О овом граду се мало зна из древних извора, а иако ¼е археолошко налазиште откривено у раном 19. веку, Антиохи¼а никада ни¼е добила превише пажœе.
      Чиœеница да се ради о донекле непознатом граду фасцинирала ¼е Хофа и œегове колеге. Они су пронашли до сада довоšно доказа ко¼и сведоче о томе да ¼е Антиохи¼а била важан економски играч током владавине Римског царства. Ова¼ град се у то време бавио трговином и производœом вина, поšопривредом и производœом стакла.
      На овом месту ¼е 2012. године откривен огроман мозаик ко¼и покрива 150 квадратних метара, компликованих геометри¼ских шара, а следеžе године ¼е пронаена глава Афродитине скулптуре.
      Упркос овим знача¼ним откриžима, веžина римске културе с овог места ¼е нестала. Након доласка хришžана у 4. веку, на овом подруч¼у су граене цркве. Хоф истиче да се са сво¼им колегама пронашао велики бро¼ поломšених делова статуа, што ¼е само ¼едан од доказа да су хришžани уништавали мермерна римска дела.

      ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
      И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
      ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
      НА ИЛИНДЕН

      Паметна плоча, Крушево,
      ИЛИНДЕН 1953

      Comment


        СРБИ£А КОЛЕВКА НА£СТАРИ£Е ЦИВИЛИЗАЦИ£Е: Код Панчева откривен 4.500 година стар гроб

        Поко¼ник ¼е полаган у ¼аму на леа, са ногама у згрченом положа¼у, што ¼е положа¼ фетуса и симболише ново рааœе.

        Темеšи средœевековне цркве и испод œих гроб из бакарног доба, стар око 4.500 година, откривени су у близини Панчева. Гроб ¼е настао у времену када око Панчева ни¼е било насеšа, па стручœаци претпоставšа¼у да ¼е реч о номадском племену.

        У близини Панчева, на локалитету „панчево-ливаде“, археолози из Народног музе¼а открили су темеšе средœовековне цркве и испод œих гроб из бакарног доба, стар око 4.500 година.

        Ископаваœа на локалитету почела су пре неколико година када ¼е пронаено насеšе из 8. века, касни¼е део темеšа цркве, да би пре неколико дана, након систематских истраживаœа, откривен цео œен темеš, са ¼еднобродном основом.

        Утврено ¼е да ¼е црква првобитно саграена у 12. веку и да ¼е три пута била рушена и обнавšана, а око œе ¼е пронаено 79 некропола.

        „Интересантно ¼е да су осим тих некропола из доба посто¼аœа цркве пронаени гробови из рани¼ег периода, вероватно из доба кад ¼е посто¼ало рано средœевековно насеšе. У ¼едном од œих нашли смо новчиž угарског краšа Стефана Првог из 11. века“, испричао ¼е Во¼ислав €оревиž, кустос археолог.

        Много знача¼ни¼е откриžе на простору унутрашœости цркве ¼е гроб из бакарног доба стар око 4.500 година, са остацима поко¼ника ко¼и ¼е сахраœен на специфичан начин, у складу са одрееним религи¼ским вероваœима.

        „Поко¼ник ¼е полаган у ¼аму на леа, са ногама у згрченом положа¼у, што ¼е положа¼ фетуса и симболише ново рааœе, а поред главе ¼е ставšен окер, ко¼и ¼е црвенкасте бо¼е и симболише крв“, об¼ашœава археолог Мари¼а Žуковиž.

        Гроб ¼е настао у време када око Панчева ни¼е било насеšа, тако да ¼е реч о номадском племену и неком знача¼ни¼ем поко¼нику, ¼ер ¼е сахраœен сам.

        На простору Баната само ¼е десетак сличних хумки истраживано, а две су пронаене у околини Панчева.

        ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
        И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
        ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
        НА ИЛИНДЕН

        Паметна плоча, Крушево,
        ИЛИНДЕН 1953

        Comment


          Да ли ¼е ово доказ да су Срби на¼стари¼и народ? Немци у Срби¼и пронашли град стар 6.500 година!

          Београд – Инострани и српски археолози сагласни су у оцени да žе опсежна истраживаœа на локалитету Градиште променити пристори¼ску слику Баната, а према првим показатеšима пронаени су докази да ¼е на ово¼ територи¼и пре 6.500 година било насеšе са двадесетак куžа!
          Немачки археолог Патрик Мертл каже да се ових дана одви¼а¼у геомагнетна снимаœа ко¼а žе дати непогрешиве податке истраживаœа.
          „Ова снимаœа потврдила су да су посто¼ала насеšа са двадесетак куžа старих 6.500 година. Археолошка истраживаœа обавšао сам у многим европским државама, али ово ¼е заиста упечатšиво“, каже он.
          Археолог Неда Мирковиž Мариž каже да су летос ископани остаци изгореле куžе из позног неолита, односно винчанске и потиске културе старе 4.500 година пре нове ере.

          ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
          И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
          ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
          НА ИЛИНДЕН

          Паметна плоча, Крушево,
          ИЛИНДЕН 1953

          Comment


            Завршена нова фаза у конзерваци¼и базилике из IV века

            Ба¼ина Башта - Средствима обезбееним по конкурсу Општинског веžа Ба¼ине Баште завршена ¼е ¼ош ¼една фаза конзерваци¼е касноантичке базилике из IV века на локалитету Орашац, у непосредно¼ близини манастира Рача. Радовима ¼е испред Народног музе¼а у Ужицу руководила археолог мр Šиšана Мандиž ко¼а се дужи низ година ангажу¼е на овом налазишту и промоци¼и овог локалитета од изузетног знача¼а.
            На ова¼ начин постиже се очуваœе ¼едног од на¼знача¼ни¼их археолошких локалитета у региону – епископске базилике у селу Рача, на локалитету „Орашац“. Конзерваци¼ом žе се базилика сачувати од пропадаœа и представити туристима као нова атрактивна дестинаци¼а. £ош у рани¼им фазама конзервиран ¼е централни део базилике са очуваним подовима и живописом. По живом народном предаœу ово место ¼е било посвеžено Богородици а археолози су утврдили да ¼е базилика страдала у пожар.
            По речима археолога Šиšане Мандиž у наредном периоду треба размишšати о наткриваœу локалитета што би омогуžило туристима да у пуном с¼а¼у могли да виде остатке базилике. Такое ¼е потребно и тра¼но решити проблем бу¼ичних вода ко¼е представšа¼у сталну претœу за налазиште. Општинском веžу žе археолози уз извешта¼ послати и препоруку да се одреди институци¼а или предузеžе на нивоу општине ко¼а žе константно водити рачуна о одржаваœу налазишта.
            Веž ¼е договорено са Спортско туристичким центром „Ба¼ина Башта“ да се постави адекватна туристичка сигнализаци¼а ко¼а žе упуžивати на локалитет базилике као и да се интезивно ради на упознаваœу šуди са посто¼аœем и знача¼ем овог налазишта. Из Службе за туризам С.Т.Ц „Ба¼ина Башта“ наглашава¼у да се ова¼ локалитет одлично може уклопити у туристичку целину са манастиром Рача и да да¼е ¼едну ширу и свеобухватни¼у слику богате културне и духовне истори¼е овог кра¼а.

            ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
            И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
            ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
            НА ИЛИНДЕН

            Паметна плоча, Крушево,
            ИЛИНДЕН 1953

            Comment


              Меународна смотра археолошког филма, 16. по реду, биžе одржана од 23. до 26. новембра у Музе¼у у Смедереву

              У Музе¼у у Смедерву од 23. до 26. новембра биžе одржана 16. Меународна смотра археолошког филма, а на програму žе бити представšена занимšива и вана достигнуžа минулих епоха

              Одабрани филмови одлику¼у се, како ¼е наведено у саопштеœу музе¼а, атрактивним приступом у интерпретаци¼и културне баштине, високим научним квалитетом, те иновативним концептом презентаци¼е.

              Филмови кореспондира¼у са савременим тренутком у коме су настали, али истовремено омогуžава¼у, не само стручœацима и заšубšеницима у древне цивилизаци¼е, веž и широ¼ публици да сазна¼у више о на¼знача¼ни¼им дометима различитих цивилизаци¼а и култура.

              Програм реви¼е представиžе занимšива и важна достигнуžа минулих епоха, изузетне по¼единце и попришта важних истори¼ских догаа¼а, омогуžава¼уžи публици да уз помоž ¼едног савременог меди¼а истражи древне културе и локалитете ко¼и чува¼у остатке давно прошлих времена.

              Смотра ¼е од самог почетка замишšена као реви¼а нови¼их документараца. Про¼екци¼е почиœу сваког дана у 18 часова, а улаз ¼е слободан. Манифестаци¼а се организу¼е уз подршку Народног музе¼а у Београду.

              У Музеју у Смедерву од 23. до 26. новембра биће одржана 16. Међународна смотра археолошког филма, а на програму ће бити представљена занимљива и вађна достигнућа минулих епоха
              ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
              И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
              ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
              НА ИЛИНДЕН

              Паметна плоча, Крушево,
              ИЛИНДЕН 1953

              Comment


                Скелани: Конзервирани остаци "Крилате медузе"

                Завршени су радови предвиени за ову годину на истраживаœу, заштити и конзерваци¼и археолошког налазишта у Скеланима, из¼авила ¼е директорица Археолошког музе¼а "Римски муниципиум-Скелани" Св¼етлана Марковиž.

                Она ¼е рекла да су ове године истраживаœа обавšена на површини од 300 метара квадратних на локаци¼и бившег задружног дома, уз остатке римске палате откривене 2008. године.
                "Рани¼е налазиште датира из периода од првог до петог ви¼ека, а ове године су откривени остаци друге граевине за ко¼у археолози сматра¼у да ¼е стари¼а од оне откривене при¼е седам година", каже Марковиžева.
                Она истиче да ¼е обавšена и конзерваци¼а пронаених покретних архефаката и фрагмената мозаика, меу ко¼има ¼е дио лика "крилате медузе" или горгоне и да су они см¼ештени у музе¼ску поставку у Црвици код Скелана.
                "Након Ниша и ИлиŸе, ово ¼е треžи случа¼ откриваœа мозаика `крилате медузе` из римског доба у до сада откривеним археолошким римским налазиштима на просторима ко¼е ¼е обухватало Римско царство", по¼ашœава Марковиžева.
                Говореžи о овогодишœим истраживаœима, она ¼е прецизирала да су у Скеланима археолошка ископаваœа обавšена на укупно 1.200 метара квадратних површине гд¼е су откривене зидине императорске палате са остацима ¼единствених подних мозаика и подног гри¼аœа, као и других граевина, те ври¼едни покретни архефакти.

                Археолози предлажу да се истраживаœа на овом локалитету наставе ¼ер ¼е ри¼еч о богатом налазишту ко¼е обухвата велику површину чи¼и ¼е само мали дио истражен.
                "Овогодишœа истраживаœа и конзерваци¼у налазишта са око 140.000 КМ финансирала ¼е Влада Републике Српске", истиче Марковиžева.
                Она дода¼е да ¼е и Министарство цивилних послова БиХ дони¼ело одлуку о издва¼аœу маœег износа за истраживаœа у Скеланима, али да та средства ¼ош нису стигла и биžе искориштена у наредно¼ години.
                "Пратимо домаžе и меународне конкурсе и за подршку култури и археолошким истраживаœима да бисмо обезби¼едили средства за наставак археолошких радова и надамо се да žемо и у идуžо¼ години реализовати дио предвиених радова на истраживаœу римског налазишта у Скеланима", закšучила ¼е Марковиžева.

                Завршени су радови предвиђени за ову годину на истраживању, заштити и конзервацији археолошког налазишта у Скеланима, изјавила је директорица Археолошког музеја "Римски муниципиум-Скелани" Свјетлана Марковић.
                ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                НА ИЛИНДЕН

                Паметна плоча, Крушево,
                ИЛИНДЕН 1953

                Comment


                  Та¼не манастира Куманица

                  На Факултету драмских уметности у Београду пре неколико дана снимšена ¼е последœа клапа документарно-играног филма "Дом анела" Бранке Бешевиž Га¼иž. Ауторка документарца "Лауш" у новом филму бавила се мотивима и легендама ко¼е окружу¼у средœовековни манастир Куманица, на само¼ граници Срби¼е и Црне Горе.

                  - Куманица ¼е свето место ко¼е вековима окупšа šуде без обзира на националност и верску припадност. У исто време на овом светом месту чу¼е се "Боже помози" и "Иншалах". Посеžу¼у га хришžани, муслимани, па чак и атеисти. Многи су доживели исконска исцеšеœа, па га назива¼у малим Острогом - каже ауторка Бранка Бешевиž Га¼иž.
                  У ово¼ причи о легенди, духовном наслеу и традици¼и, ауторкини саговорници су високи свештеници СПЦ, историчари, академици, археолози, а у улози наратора ¼е Šиšана Благо¼евиž. Видеžемо и сведочанства šуди ко¼има су се десила "чуда" у овом манастиру.

                  Играни делови "Дома анела" оживеžе неке средœовековне сцене.

                  - Ти делови нас уводе у причу и филму да¼у помало мистичан тон - каже Га¼иž и за "Новости" открива да ни¼е било лако снимити ове сцене: - Требало ¼е уверšиво реконструисати средœи век и те ноžне сцене, па смо тражили место далеко од сваке цивилизаци¼е. Да нема осветšеœа, нити шумова од саобраžа¼а, а аутентичну атмосферу су дочарале бакšе.

                  Пре почетка снимаœа у ¼улу, ауторка ¼е планирала да филм о манастиру Куманица и œеговим чудима повеже се šубавном причом Ане и Жарка, средœовековних ¼унака.

                  - Почели смо да снимамо те сцене, и ма колико биле дивне, схватили смо да не могу да се уклопе са остатком приче. Тако смо одлучили да žе се Анина и Жаркова šубавна сага снимати као целовечерœи играни филм, и то, на¼вероватни¼е, одмах по завршетку "Дома анела" - на¼авšу¼е Га¼иž.

                  Преми¼ера филма о манастиру Куманица очеку¼е се током наредне године.

                  ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                  И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                  ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                  НА ИЛИНДЕН

                  Паметна плоча, Крушево,
                  ИЛИНДЕН 1953

                  Comment


                    Žели¼е: Наена вила римског богаташа

                    Наставак радова на важном археолошком откриžу на локалитету Анине у Žели¼ама код Ла¼ковца. Древна граевина потиче из четвртог века, а може да се пореди са Меди¼аном или Гамзиградом

                    НА самом ушžу реке Šиг у Колубару, у Žели¼ама код Ла¼ковца, простирала се огромна, раскошна вила из римског доба чи¼и ¼е власник, по свему судеžи, био неко веома богат и моžан. По знача¼у и површини, ова древна граевина, процеœу¼у археолози, може да се мери са Меди¼аном или Гамзиградом, ¼ер се простире на више од четири квадратна километра.

                    На локалитету Анине, археолози Завода за заштиту споменика културе у Ваšеву, пронашли су добро очуване делове римске виле и поšопривредног добра, насталих почетком четвртог века. У питаœу су на¼боšе сачувани остаци такозване руралне архитектуре римског периода на подруч¼у западне Срби¼е.

                    - Ове године пронашли смо две нове простори¼е и додатних 300 квадратних метара некадашœег газдинства и утврдили да ¼е у питаœу ¼единствена зграда, ¼ер се економски комплекс наслаœа на стамбени - каже археолог Радиво¼е Арсиž. - Геофизички снимак показао ¼е да се цео локалитет простире на неколико хиšада квадратних метара, а ми смо истражили тек петину. Та граевина ¼е огромна и за данашœе по¼мове, а тешко се може замислити шта ¼е представšала у античко време.

                    Уз помоž Истраживачке станице Петница, локалитет ¼е снимšен из ваздуха, дроном. Архитекта Завода за заштиту споменика културе у Ваšеву Тихомир Дражиž начинио ¼е про¼екат конзерваци¼е, а за средства ¼е конкурисано у Министарству туризма.

                    - Проналазимо и даšе метални новац, бронзу, олово, делове керамике - каже археолог Жеšко £еж. - У питаœу ¼е велики и знача¼ан комплекс богатог и моžног власника, пре свега економских об¼еката ко¼и су служили за производœу и дистрибуци¼у хране, с обзиром на то да се у близини налазио хореум, односно во¼ни логор. У неком периоду, дошло ¼е до пропасти тог поšопривредног добра, што смо закšучили на основу граевинских интервенци¼а лошег квалитета на вили. Нашли смо и скелете 11 особа, меу œима осморо деце, ко¼е су преминуле на¼вероватни¼е услед епидеми¼е неке болести.

                    Поред остатака из римског периода, археолози у Анинама наилазе и на трагове средœовековне српске државе, из времена деспота Стефана Лазаревиžа и €ура Бранковиžа. То ¼е, истичу, доказ да се римска вила урушила тек после 15. века.

                    - Чиœеница да су вилу šуди користили и хиšаду година касни¼е, потврда ¼е œеног квалитета градœе - каже Радиво¼е Арсиž. - Неопходно ¼е да се уради и план детаšне регулаци¼е, како би се осмислио и обогатио читав простор, ¼ер неžе бити довоšно да то буде само музе¼ на отвореном.

                    МИЛИОНИ ЗА ИСТРАЖИВАŒЕ

                    - Пре три године откупили смо два хектара поšопривредног земšишта и започела су интензивна истраживаœа локалитета Анине у Žели¼ама - каже Живорад Бо¼ичиž, председник Општине Ла¼ковац. - Прошле године, Општина Ла¼ковац издво¼ила ¼е милион и по, а ове године милион динара за археолошка истраживаœа Анина. Финансираœе žемо наставити и наредних година.

                    ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                    И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                    ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                    НА ИЛИНДЕН

                    Паметна плоча, Крушево,
                    ИЛИНДЕН 1953

                    Comment


                      Изложба "Та¼не древног Бороша" у Новом Бече¼у

                      У четвртак, 10.децембра 2015. у 12 часова биžе отворена изложба Та¼не древног Бороша у Дому културе Нови Бече¼. Ово ¼е прва изложба на ко¼о¼ žе бити презентована изузетна археолошка откриžа са локалитета Борош. Археолози Музе¼а Во¼водине започели су истраживаœе овог локалитета прошле године за¼едно са немачким Кристи¼ан Албрехтс Универзитетом из Кила. Аутор изложбе ¼е Илдико Медовиž, споšни сарадник, у сарадœи са кустосима Одеšеœа археологи¼е Музе¼а Во¼водине.

                      ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                      И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                      ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                      НА ИЛИНДЕН

                      Паметна плоча, Крушево,
                      ИЛИНДЕН 1953

                      Comment


                        ПУРПУРНИ ОДС£А£И ЦАРСКОГ СИРМИ£УМА

                        Народни музе¼ у Београду отвара изложбу Пурпурни одс¼а¼и царског Сирми¼ума. Порфирне скулптуре владара и свештеника у четвртак, 10. децембра од 18 часова, у Галери¼и фресака.
                        На свечаном отвараœу žе говорити мр Бо¼ана Бориž Брешковиž, директор Народног музе¼а у Београду, др Миомир Кораž, директор Археолошког института у Београду, а изложбу žе отворити др Мило¼е Васиž, некадашœи директор Археолошког института у Београду и врстан познавалац археолошко-истори¼ске слике римског Сирми¼ума. На кра¼у žе аутор изложбе, научни саветник др Ивана Поповиž, провести присутне кроз поставку уз ауторско тумачеœе.
                        Након конзерваци¼е, рестаураци¼е и реконструкци¼е 50 фрагмената порфира, обавšене у Народном музе¼у у Београду, ¼единствен налаз из Сирми¼ума биžе представšен знатижеšним посетиоцима.
                        Археолошка ископаваœа северног дела комплекса царске палате у римском Сирми¼уму, ко¼а спроводи Археолошки институт из Београда у сарадœи са Музе¼ом Срема из Сремске Митровице, почела су 2002. године. Фрагменти обраеног порфира, камена изузетне чврстине и пурпурне бо¼е, ко¼и ¼е експлоатисан само у Египту, регистровани су веž 2004. и 2005. године, да би 2012. са налазом делова мушке главе, постало ¼асно да ¼е реч о порфирно¼ скулптури или фигурално¼ композици¼и. Целина ¼е заокружена археолошким ископаваœима 2015. године, када су ¼асно дефинисани делови фигуралне композици¼е.
                        Посетиоци Галери¼е фресака Народног музе¼а у Београду моžи žе да виде три фрагментоване šудске главе, два попрс¼а, делове скулптуре и фрагменте архитектонског склопа. Од порфира су израиване скулптуре владара, будуžи да ¼е та¼ камен сво¼ом чврстином и бо¼ом одражавао импери¼алну иде¼у касне антике о моžи и слози тетрарха, четворице владара Римског царства. Има¼уžи то у виду, претпоставšа се да би експонати ове изложбе могли бити делови монументалне композици¼е са представама Диоклеци¼ана или Галери¼а како три¼умфу¼у над побуœеним Египžанима, као и Констанци¼а II, сина Константина Великог, ко¼и ¼е у Сирми¼уму два пута прославио сво¼у победу над Сарматима. Монументална царска биста на глобу ¼е на¼импресивни¼и налаз, за кога не посто¼е директне аналоги¼е меу скулпторским оствареœима од порфира, наеним на територи¼и целог Римског царства. Порфирне скулптуре су биле поставšене на конзоле или у нише ¼едног кружног об¼екта, где су откривене и базе четири моžна стуба. Ову граевину, као и фигуре од порфира, уништили су хришžани, будуžи да су порфирне скулптуре повезивали са представама сво¼их прогонитеšа, посебно Диоклеци¼ана и Галери¼а.
                        Фигурална композици¼а од порфира из Сирми¼ума представšа ¼единствено скулпторско оствареœе у светским размерама. У¼едно, она ¼е сведочанство о изузетном знача¼у Сирми¼ума током периода касне антике.
                        Реч ¼е о уметничким делима специфичног стила израде. То су ¼единствена оствареœа, чи¼а анализа покреžе низ питаœа, археолошке, истори¼ске и уметничке природе, подсеžа¼уžи да се о прошлости територи¼е данашœе Срби¼е може ¼ош много тога открити.
                        ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                        И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                        ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                        НА ИЛИНДЕН

                        Паметна плоча, Крушево,
                        ИЛИНДЕН 1953

                        Comment


                          Забраœена археологи¼а

                          €оре £анкови

                          Газдама не одговара да Срби има¼у самосвест да су сво¼и на сво¼ему, одувек, да има¼у истори¼ско право старо хиšадама година, да има¼у отаŸбину, земšу отаца, а не домовину где случа¼но живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска наци¼а, образована, како кажу, у XVIII–XIX столеžу

                          Др €оре £анковиž ¼едан ¼е од ретких стручœака за средœoвековну археологи¼у код нас. Утемеšивач ¼е рановизанти¼ске, ранословенске и ранохришžанске археологи¼е у Срби¼и. Рад ¼е започео 1971. године у Музе¼у Кра¼ине у Неготину, а од 1977. до 1978. био ¼е запослен у Археолошком институту у Београду. На Филозофском факултету у Београду, кари¼еру ¼е започео као асистент за средœовековну археологи¼у. Магистрирао ¼е 1977. године са радом Обала Дунава измеу Сипа и ушžа Тимока у периоду VI−XII века. Десет година касни¼е, докторирао ¼е са темом Становништво Балкана у VI и почетком VII столеžа. У зва*œе доцента изабран ¼е 1988, а шеф Катедре за средœовековну археологи¼у ¼е постао 1997. Био ¼е руководилац многих археолошких истраживаœа и има велико искуство у раду на терену. Аутор ¼е великог бро¼а научних радова и публикаци¼а.
                          Рад др £анковиžа ¼е изазвао многа неслагаœа и полемике у ¼авности. Данас када¼е у пензи¼ивише не можеда „тру¼е“ студенте, али има више времена да пише.

                          Средином XX века, у стручно¼ ¼ав*ности Америке по¼авио се по¼ам for*bidden archeology (забраœена ар*хе*о*логи¼а) ко¼и ¼е означавао сва она истраживаœа потврена новим научним методамa чи¼и се ре*зул*та*ти нису уклапали у тадашœе званичне ставове науке. Ова фил*тра*ци¼а знаœа об¼ашœавана ¼е на ви*ше начина: ситносопственичким ин*тересима, конзервативном при*ро*дом šудског ума, али и гео*стра*теш*ким и политичким потребама ве*ликих сила. Да ли у нашо¼ струч*но¼ ¼авности посто¼и „забраœена архе*ологи¼а“?
                          Археологи¼а ¼е у на¼ужо¼ зони интересоваœа оних политичара ко¼и ствара¼у садашœи и будуžи свет, дакле великих сила. Œихов ¼е интерес да потчиœени народи не мисле сво¼ом главом. Тако ¼е данас, тако ¼е било и у далеко¼ прошлости. Да будем сасвим одреен, данас се намеžе у¼едиœена Европа под воством Германа и Рима, а без Словена. Они Словени ко¼и хоžе у ту Европу, мора¼у да се одрекну сво¼е самобитности и да прихвате да су народ настао тек почетком средœег века и да зато сво¼е културне и духовне вредности потчине западноевропским. Зато су правšене велике изложбе о Галима од III до I столеžа и о Германима у доба Велике сеобе народа, ко¼и су, као и Римско царство, наводно об¼едиœавали Европу, а заправо су ¼е рушили. Пошто ¼е грчка култура, не само стари¼а, веž узвишени¼а од римске, потребна им ¼е као наводна посто¼бина Европе. Али, будуžи да су Грци православан народ, а и да су Западноевропšани уништили Византи¼у, уведена ¼е тврдœа по ко¼о¼ Грци нису били ¼едан народ у предримско доба, упркос ¼едном грчком ¼езику, као, рецимо, у Археолошком музе¼у у Ла¼дену. Дакле, намеžу став да данашœи Грци нису потомци оних давних, а да ¼е Византи¼а била нека заостала држава. Тако ¼е и са Словенима.
                          Балканске земšе су можда на¼*кон*тролисани¼е у археолошком погледу. То се лепо види по про¼ектима и об¼авšеним истраживаœима, о чему би се могла написати цела кœига. Лепо се види како се однос према средœовековно¼ археологи¼и меœао после 1948, па после пада Ранковиžа, па после 2000. године. Слично се дешавало и са другим областима археологи¼е. Велика откриžа у преистори¼и, као што ¼е култура Лепенског вира, уместо да се разраде и прошире, обуставšена су; човечанство и ми смо остали без спозна¼е дела сво¼е прошлости, а Срби¼а, поред осталог, и без прихода оствареног туризмом.
                          Та „забраœена археологи¼а“ код нас делу¼е преко парти¼ско-клановског система. Некада ¼е КП£ спречавала на разне начине проучаваœе средœовековне археологи¼е. На пример, бо¼котовани су меународни конгреси Савеза за словенску археологи¼у, а када ¼е дошао ред на £угослави¼у да га организу¼е, ни¼е одржан. У стручном погледу, то се одражавало кроз скриваœе података о словенским налазима, у œиховом погрешном приписиваœу Византи¼и, нефинансираœу истраживаœа. Извршиоци овакве парти¼ске воšе били су, рецимо, Владимир Кондиž у Срби¼и и Бошко Бабиž у Македони¼и. Данас се археолошка истраживаœа у Срби¼и контролишу и на теоретском и на практичном нивоу, преко сво¼еврсних „комесара“. О томе шта сме да се истражу¼е на терену одлучу¼у Марко Поповиž и Ву¼адин Иванишевиž из Археолошког института, док се на Филозофском факултету Александар Палавестра, Сташа Бабиž и други, труде да одговоре студенте од теренских истраживаœа и средœовековне археологи¼е. Они насто¼е да нашу археологи¼у што више провинци¼ализу¼у, да археолошке културе нашег тла сведу на неке споредне по¼аве у прошлости Европе. На свакога ко покуша да изае из ових задатих оквира, обрушава¼у се тимски.

                          Човеков однос према култури сопственог народа може да буде до*ста различит. Код Рома*но*гер*ма*на, ова¼ однос ¼е одреен нарочитом психологи¼ом, ко¼а се може назвати егоцентричном. Чини ми се да по*ре*кло и истори¼а Словена нису оми*šе*не теме у глобалном свету. Ако ¼е судити по научно-популарним еми*си*¼ама ко¼е су намеœене образо*ва*œу широке ¼авности − Словени не посто¼е! Зашто ¼е ова тема и код нас потцеœена?
                          Тачно, али има¼те на уму да гледамо претежно (добре) емиси¼е Би*биси¼а, као и других западних програма, а œима бавšеœе Словенима ни¼е у интересу. Зашто би се Словенима и бавили? Проблем ¼е у нама, нашо¼ власти, нашо¼ самопрокламовано¼ елити.
                          На Ваше питаœе се не може да*ти ¼едноставан одговор. На¼пре, док су се други бавили археологи¼ом, ми смо ратовали са Турцима и Немцима. Некада се сматрало да су Срби потомци Илира, да су Словени народ давног порекла. Затим ¼е наступила, такозвана, критичка историографи¼а у служби Запада, и Словени су постепено постали „млад“ народ, чиме су дата оправдаœа Аустроугарско¼, а затим Немачко¼, и на кра¼у Британи¼и и Америци да нас „цивилизу¼у“. Наравно, то ни¼е само наша судбина. Онда ¼е уследила ера Коминтерне са потребом да се Срби спута¼у у сваком погледу. На œу се надовезу¼е сукоб са Информбироом, као изговор за борбу против свега руског, а онда и словенског. Мало ¼е недоста¼ало да руски ¼език буде избачен из наставе, што ¼е данас скоро остварено. Мало по мало, брисали су нам žирилицу и ми смо полако стицали комплекс ниже вредности, и почели да се стидимо што смо Словени. Све то, исход ¼е дуготра¼не пропаганде са Запада, ко¼а тра¼е преко сто година, уз учешžе наших ва¼них интелектуалаца, ко¼и су се продали за понеку дневницу и тапшаœе на неком меународном скупу. И тако смо зашли у зону патологи¼е.
                          Потребни су нови šуди, одлучни инвеститори и истраживачи, ко¼и žе истра¼ати и установити ко су Срби и ко¼и žе откривено об¼авити. Тврдим да неžе имати чега да се стиде, напротив. Дакле, ни¼е то потцеœена тема, веž некада забраœена, а сада веž уграена у комплекс ниже вредности наше елите, потреба за господаром ко¼и žе им, за у¼еденог ближœег, дати неки отпадак као награду, на шта žе они узвратити среžним махаœем репом. Свака озбиšно направšена емиси¼а о добу пре Немаœиžа неминовно би наметнула питаœе порекла Срба, а онда би смо лако дошли и до преистори¼е нашег тла.

                          Балканске земšе су можда на¼контролисани¼е у археолошком погледу. То се лепо види по про¼ектима и об¼авšеним истраживаœима, о чему би се могла написати цела кœиг
                          О пореклу Срба и œихово¼ ма*ти*чно¼ територи¼и посто¼и више тео*ри¼а. Када и где, према вашим сазнаœима, започиœе истори¼а српског народа?
                          Прво морамо да одредимо по¼ам народа, да одредимо œегове археолошке особине, а онда да га испратимо у прошлост колико ¼е то могуžе. Морамо имати на уму да се народи временом меœа¼у, да упи¼а¼у у себе друге народе, док се œихови припадници утапа¼у у инородне народе. Српско име види се као самоназив индо-иранског или инди¼ског порекла, што указу¼е на доба образоваœа Индоевропšана. Те везе потвру¼у топоними, неки митови, религиозна схватаœа и друго. Археолошки, по мо¼им истраживаœима, Срби су потомци оних Илира ко¼и су настаœивали подруч¼е измеу Ибра, £адрана, Купе и Саве. Они наста¼у из Цетинске културе, ко¼а се образовала у прво¼ половини II милени¼ума пре Христа. Од тада до данас на том простору живи становништво маœе више исто по антрополошком типу, а и културно, такозваног динарског антрополошког типа. Меутим, то ¼е донета култура, што значи да су œени носиоци негде живели пре тога. Топоними са српским именом данас се могу наžи од Ирана до Инди¼е. Магловито се назире ¼една стари¼а епоха Словена и Срба ко¼у треба повезати са неолитом Мале Ази¼е и £угоисточне Европе, коме насупрот сто¼и просечно млаи неолит Средœе и Западне Европе, са особинама ко¼е се дуго могу пратити код Германа, као што ¼е изглед куžе (а она одражава породицу). £ош дубšу и магловити¼у прошлост наилазимо код Срба и данас у виду сеžаœа на потоп, иначе запамžен у Старом свету, у Ирану, Инди¼и, Израелу. То су предаœа о алкама на врховима наших планина, за ко¼е су некада били везивани бродови. На друго¼ страни, неке природне науке сада независно истражу¼у гене, крвне групе и слично, и долазе до занимšивих откриžа, упркос отпору ко¼и се код нас пружа пре свега из круга археолога и антрополога повезаних са немачком науком.

                          Данас се на Порфирогенетовом делу „О управšаœу царством“ те*ме*šе сви школски и универ*зи*тет*ски програми, иако посто¼е ан*тич*ки и средœовековни списи ко*¼и о пореклу Срба говоре другачи¼е. Са*вре*мена археологи¼а, антро*по*ло*ги¼а и генетика су доказалe ¼асне противречности у теори¼и о Велико¼ сеоби народа. Будуžи да сте Ви први у £угоисточно¼ Европи одре*ди*ли археолошке особине Словена и Срба из доба пре Немаœиžа и доказали присуство Словена, односно Срба, у рановизанти¼ским утвр*е*ним местима, мислим да сте на¼*поз*вани¼и да кажете да ли ¼е дошло време да се научне претпоставке утврене након Берлинског кон*гре*са 1878. године замене савремени¼им и како да се то уреди.
                          Нагласио бих да ¼е пре мене Ирма Чремошник истраживала тада на¼стари¼а словенска насеšа и гробšа из IV−VII столеžа, заправо српска, у Подриœу, али су œена откриžа занемарена. У Бугарско¼ ¼е Живка Вжарова започела истраживаœе Словена VI−VII столеžа, али ¼е после œе, сов¼етског ака, стао рад на проучаваœу словенског порекла становништва Бугарске.
                          Наравно да ¼е дошло време да се промене не само претпоставке, веž и да се об¼аве чиœенице ко¼е су утврене у последœе две децени¼е и да се уграде у уŸбенике. Да имамо сво¼у државу, то би било ¼едноставно, као и у свако¼ друго¼ држави ко¼а нова научна откриžа уграу¼е у школски и образовни програм, да би од тога привреда и цело друштво имали корист. Било би природно, ако посто¼е откриžа ко¼а битно меœа¼у представу о прошлости, да се она ¼авно размотре, да се утврди œихова вредност, да се истраживаœа наставе или прошире у потребном правцу, а онда да се укšуче у образоваœе, културу, науку и туристичку понуду. То код нас ни¼е могуžе у садашœим околностима. Преоста¼у само приватне иници¼ативе, а за œихову успешност потребан ¼е новац. Дакле, потребни су слободни инвеститори, ко¼и žе финансирати различите видове утвриваœа чиœеница, почев од теренских истраживаœа, а затим научне и стручне публикаци¼е, телевизи¼ске емиси¼е, стрип, интернет и слично. Много тога могу да ураде млади. Пошто ¼е велики притисак странака меу запосленима, као и меу онима ко¼и траже посао, влада страх од замераœа комесарима. Преоста¼е нада да žе се кад-тад применити стандарди Европске за¼еднице и на Срби¼у, и да žе онда бити омогуžена веžа слобода деловаœа.

                          У нашо¼ ¼авности средœовековна Срби¼а преднемаœиžког периода, синоним ¼е за прилично мрачно и варварско доба, што ¼е веома чудно због тога што се територи¼ално налазила измеу два цивилизаци¼ски веома разви¼ена конгло*ме*ра*та народа: Византи¼е и Западног римског царства. Чиœеница ¼е да ¼е само народ са веома разви¼еном сопственом културом могао да одо*ли овако снажном страном утица¼у, а да се потпуно не асимилу¼е. Како видите српски етнички простор током средœег века, а нарочито œегове западне пределе?
                          Континуитет се поуздано може пратити од Цетинске културе. Картираœем археолошких података видимо да за œом на истом простору следе Илири, затим римска провинци¼а Далмаци¼а, онда српска раносредœовековна култура и распростираœе такозваних стеžака, од ко¼их су неки са žириличним натписима – све са истим становништвом. Дакле, матични српски простор ¼е динарски, измеу Ибра, £адрана, Купе и Посавине. Од почетка средœег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморавšу, Тимоку, планинском Банату, а на ¼угу у Подримšу до Повардар¼а и у данашœо¼ Албани¼и, али су ту измешани са другим Словенима. На западу ¼е било насеšених других Словена изгледа веž у позном VI столеžу, у примор¼у од Сплита на северозапад, у Равним Котарима и у Истри. Франци су потом населили малобро¼не Гудушчане у Лици, Хрвате измеу Цетине и Ри¼еке и такое малобро¼не Лицике у Неретви, после 800. године. То стаœе се маœе-више одржало до наших дана, када смо претрпели на¼веžе губитке. У средœовековну Хрватску биле су укšучене неке западне српске области, у уобича¼еним збиваœима тог времена, као што ¼е и Хрватска бивала укšучена у Срби¼у. После монголско-татарске на¼езде 1241−1242. године, копнена Хрватска ¼е запустела, и Срби су поново преовладали у области Книна, као пре досеšеœа Хрвата. Иако нема одговара¼уžих истраживаœа, ипак археолошке чиœенице излазе на светло дана, упркос фалсификатима. Недавно ¼е откривен žирилични натпис у Ки¼евцима код Градишке, датован у 1301. годину, дакле, сведочанство о православно¼ цркви из доба краšа Драгутина. Тиме ¼е отворена могуžност да се докаже да су сва предаœа о краšу Драгутину као ктитору наших манастира у Босни тачна. На цркви Крупе на Врбасу види се да ¼е из XIII столеžа, па су тачна и предаœа о старини манастира Крупе, Крке и Драговиžа у Далмаци¼и, а не заборавимо ни Рмаœ на Уни. Шта би тек све знали да неко из Срби¼е, пореклом оданде, финансира тамо археолошка истраживаœа?! У истори¼и и уŸбенику средœовековне истори¼е Хрватске Наде Клаиž, пише да ¼е œихова граница била до Уне. Не може бити сумœе да су Срби од почетка настаœивали Поуœе, а и неке западни¼е пределе.

                          Вршили сте ископаваœа обред*них хумки − громила, у околини Кни*на и Грахова, а потом об¼авили и прву археолошку монографи¼у о про*шлости Срба у раном средœем веку: „Српске громиле“ (Београд, 1998.), ко¼а ¼е направила велику узбуну – више у политичко¼ него у стру*чно¼ ¼авности. О чему ¼е, за*пра*во, овде реч и шта Вам на¼више замера¼у?
                          Мада сам уверен да бих и без тога исто прошао, на¼више им ¼е сметало оно „Српске“ у наслову кœиге. Реч ¼е о томе да сам не само открио, веž и об¼авио, оно што су водеžи археолози у £угослави¼и одавно знали, да посто¼е средœовековни словенски тумули, односно хумке, громиле. На основу дефинисаœа громила као српске културне особености, раздво¼ио сам по први пут Србе од осталих Словена и суседа, и помоžу тога реконструисао део српске истори¼е. Громиле су сведочанства обавšених погребних обреда; то су обично сасвим мале хумке, ко¼е садрже обредно станиште у ко¼е ¼е пре сахране био положен поко¼ник, а после ¼е на истом месту направšен споменик, собрашица, где су одржавани помени. Оне се лако распозна¼у на терену, и без ископаваœа, тако да ¼е ¼едноставно одредити простор на коме се шире, а самим тим и простор где су живели Срби ко¼и су их подизали. Теренска истраживаœа су тра¼ала више година, и о œима сам приредио изложбу, ко¼а ¼е била приказана у Београду, Новом Саду, Би¼еšини, Книну, итд. Потом сам о громилама реферисао на конгресу Савеза словенске археологи¼е у Новгороду 1996. године. £едини ко¼и су ставили примедбе на мо¼ реферат су били Марко Поповиž и Ву¼адин Иванишевиž из Архео*лошког института у Београду. Ка*да се по¼авила кœига, ко¼у нисам могао да об¼авим редовним путем, Археолошки институт ¼е дописом, потписаним од стране директора Мило¼а Васиžа, тражио од Филозофског факултета да ту кœигу забрани за употребу студентима, ¼ер „тру¼е српски народ“! Одржана ¼е ¼авна расправа о кœизи на Филозофском факултету, ко¼у ¼е организовао др Милош £евтиž, а учествовали су академик Šубомир Максимовиž, др Мило¼е Васиž и др Марко Поповиž, иначе иници¼атор акци¼е да се кœига забрани. На кра¼у ¼е академик Милутин Гарашанин закšучио да су мо¼а откриžа преураœена, а М. Васиž, незванично, да ¼е то била промоци¼а кœиге. Мислим да ¼е оно што им ¼е на¼више сметало била чиœеница да се неко усудио да об¼ави кœигу без œихове рецензи¼е, односно дозволе за об¼авšиваœе. £едан музиканат са Филозофског факултета ми ¼е замерио што сам споменуо да су истраживаœа обавšана у току НАТО блокаде, што ¼е корисно знати, да би се идентификовао œихов покровитеš.
                          Ни¼е проблем у томе што они другачи¼е мисле, то ¼е опште šудско право, веž што у одсуству другачи¼их чиœеница или због сопствене неспособности и немоžи, иду да ме тужака¼у у Немачку, и то не да сам нешто погрешио у методологи¼и или приказиваœу и тумачеœу чиœеница, веž да сам националиста и фашиста. То ¼е ружно и показу¼е о каквим се личностима ради, а то су наставници на Филозофском факултету. У академско¼ средини, било би природно да се кроз об¼авšене текстове поведе расправа, или на неком научном или стручном скупу, и да се на та¼ начин дое до истине. Овако се све своди на клевету и мобинг – у подлости нема будуžности.

                          Матични српски простор ¼е динарски, измеу Ибра, £адрана, Купе и Посавине.
                          Од почетка средœег века, можда и пре, Срби су присутни и на истоку, у Поморавšу, Тимоку, планинском Банату,
                          а на ¼угу у Подримšу до Повардар¼а
                          и у данашœо¼ Албани¼и

                          Истраживали сте многе цркве и манастире на територи¼и Босне и Херцеговине и покушали да аргу*мен*товано укажете на фалсификоваœа œиховог порекла, старости и конфесионалне припадности. Да ли се данас, осим Вас, неко од срп*ских стручœака и званичних инсти*ту*ци¼а озбиšно и континуирано бави разоткриваœем фал*си*фи*ката и спречаваœем затираœа доказа о присуству Срба на не*ка*даш*œим западним територи***********¼ама?
                          Нажалост, сва таква делатност ¼е сведена на по¼единце, и то пре свега у Републици Српско¼, а и они узмичу, да не би остали без радног места. То ни¼е никакав систематски рад, веž научна радозналост или стица¼ околности. £едноставно, чиœенице саме излазе на светло дана, не могу се бесконачно сакривати. У Би¼еšини су у темеšима ¼едне Ÿами¼е наени надгробни споменици са žириличним натписима, из ко¼их се види да ¼е ту негде у средœем веку посто¼ао православни манастир и ¼ош на¼маœе две цркве. Али властима ни¼е пало на памет да финансира¼у œихово проналажеœе. Знали смо да рушимо Ÿами¼е, а не умемо да пронаемо сво¼е цркве, што указу¼е на оне усаене комплексе у време комунизма. У Ки¼евцима код Градишке ¼е Милан €уревиž открио стародревну цркву, можда и манастир, и поменути žирилични натпис из 1301. године! То откриžе из основа меœа представу о Босни, богумилима, те земšи донето¼ на опанцима. Било би природно да се око тог откриžа окупе на¼умни¼и српски научници свих одговара¼уžих струка са разних страна, да се укšуче страни научници, да држава све то финансира, али ништа од тога. Недавно сам био код цркве Покрова Пресвете Богородице у Шиповšанима код Дрвара, ко¼а ¼е обновšена на месту цркве из античког доба, као што су и цркве манастира Тврдоша код Требиœа или Иловице на Превлаци код Тивта. То нису ситнице, то су важни подаци, ко¼и žе ¼едног дана променити садашœу званичну истори¼у Европе, а када žе то бити зависи умногоме и од наших власти.

                          Можемо ли да констату¼емо да ¼е средœовековна прошлост Срба на територи¼и Балкана ос*та*ла и даšе мистери¼а и због чега?
                          За мене више ни¼е мистери¼а, а била ¼е до откриžа громила и ископаваœа у манастирима Тврдошу и Иловици. То су кšучна откриžа ко¼а су ми отворила очи. Ове истине žе доспети до ¼авности, али питаœе ¼е када. Велики труд се улаже да се то што више одложи, али ¼е неминовност. Враžамо се на Ваше прво питаœе. Газдама не одговара да Срби има¼у самосвест да су сво¼и на сво¼ему, одувек, да има¼у истори¼ско право старо хиšадама година, да има¼у отаŸбину, земšу отаца, а не домовину где случа¼но живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска наци¼а, образована, како кажу, у XVIII–XIX столеžу.

                          Археолошки, по мо¼им истраживаœима, Срби су потомци оних Илира ко¼и су настаœивали подруч¼е измеу Ибра, £адрана, Купе и Саве. Они наста¼у из Цетинске културе, ко¼а се образовала у прво¼ половини II милени¼ума пре Христа

                          Данас смо сведоци по¼аве да се помоžу друштвеног инжеœеринга ствара¼у нове државе и наци¼е са тенденци¼ом да прерасту у народ. Наивно ¼е претпоставити да не посто¼и и обратни процес рушеœа и затираœа колективног сеžаœа малих народа ко¼и се не уклапа¼у у савремену слику света. Како само веома стари народи има¼у мито*ло*ги¼у изнедрену из колективног архетипа, истори¼у, фолклор и др., а самим тим и ма*те*ри*¼алне доказе свог посто¼аœа кроз дуги временски период, нису ретке ни намерне девастаци¼е истори¼ских об¼еката и археолошких налазишта на нашо¼ територи¼и. Ви сте радили ис*тра*живаœа на Косову и Метохи¼и. Са чим сте се сусретали тамо?
                          Косово и Метохи¼а су посебно нападан део нашег биžа, и не случа¼но. Мит о Косовско¼ бици нас, како ¼е то показао Александар Лома, повезу¼е са Махабхаратом и Инди¼ом; додао бих да то ни¼е само мит, веž усуд, задатак ко¼и треба да спроведемо да бисмо се спасли, као народ са личношžу. Ето ¼едне стране одговора на Ваше питаœе – истражити то митско, предаœе, оно што ¼е суштински део нашег биžа, без кога можемо да нестанемо. Указаžу на неке археолошке примере, ¼ер се данас и не може учинити више. Почеžу са базиликом датираном на IV–VI столеžа под Панчиžевим врхом на Копаонику; следи бифуркаци¼а код Неродимšа, развое Балканског полуострва, где су наши дворци, а изнад ¼е врх Šуботен са 2.500m висине, на коме се славио Свети Или¼а; затим Метохи¼а са сво¼им прастарим манастирима и црквама; те посто¼бина цара светог £устини¼ана Великог, словенског имена Управда, са гробовима œегових родитеšа, œеговим дворцем…

                          Друга страна одговора ¼есте заштита археолошког наслеа. У £угослави¼и ¼е у време соци¼ализма заведен несретни систем ко¼им ¼е археолошко наслее подеšено на непокретно ко¼е ¼е предато у надлежност заводима за заштиту споменика културе, и покретно, ко¼е ¼е предато музе¼има, али заводи има¼у власт над музе¼има. То ¼е основни узрок пропадаœа археолошких налазишта, уз примитиван закон, непримерен европским стандардима. Иако ¼е, рецимо, познато да ¼е на Косову било на¼маœе пет двораца, као и да су тамо изузетно знача¼на друга истори¼ска места, ни¼е уложен ни динар да се све то откри¼е и истражи. Понегде се радило симболично, као на Новом Брду, али било би важни¼е да се истражи неки дворац или престоница. На томе су радили некомпетентни стручœаци, са циšем да остваре дневнице, а не да би се утврдила истина о неком питаœу, као уосталом и многи данас. И док су, наводно, тражили гробове учесника Косовске битке, око Грачанице су приликом копаœа дренажног канала раскопаване šудске кости и по œима се газило. Тамо ¼е септичка ¼ама направšена у гробšу из XI столеžа. Данас на граду Звечану тешко може да се пронае рушевина цркве Светог €ора, у ко¼о¼ се Немаœа молио пред битку код Пантина, толико ¼е зарасла у коров. Требали реžи да би ту цркву. нека друга држава одавно обновила! £едан наш врло угледни научник ¼е из албанске литературе преузео податак да ¼е тврава Петрич код Урошевца, на ко¼о¼ никада ни¼е био, домородачка (по œима албанска) тврава VI столеžа, иако ¼е то српско истори¼ско место. Ту ¼е краšевиž Душан заробио свог оца Стефана Дечанског. Гробšа X−XI столеžа су опредеšивана у некакав рани средœи век, и приписивана некаквим Словенима, а не Србима, ¼ер су се аутори, иако нису били чланови комунистичке парти¼е, самокритички стидели српског имена.
                          Професор Реšа Новаковиž ¼е сам истраживао Косово и Метохи¼у, и са рушевина града Чечана, ко¼е су Албанци уништили после II светског рата, откупио неке изванредно важне налазе, а остало ¼е продато у Итали¼у. Тако ¼е случа¼но спасао уломак крчага са на¼стари¼им глагоšским записом на тлу бивше £угослави¼е, сведочанство начина плаžаœа пореза код Словена, дакле археолошки документ од изванредног знача¼а за све Словене и сву Европу, ону ко¼о¼ ¼е стало до знаœа о пореклу сопствене културе. Колико šуди код нас данас зна за та¼ налаз из Чечана?
                          На друго¼ страни, и Албанци раде сво¼е, то ¼е углавном пšачка гробова у срушеним црквама и других археолошких налазишта, што ¼е општа по¼ава у бившим соци¼алистичким земšама. Када су Албанци правили ровове на Градини у Великом Трнову код Бу¼ановца, наене предмете су однели у Приштину, а об¼авила их ¼е Еди Шукриу у аустри¼ском часопису. Има и наивног фалсификоваœа чиœеница. Рецимо, откопали су рушевине цркве на Новом Брду и датовали ¼е у XII столеžе, да би ¼е прогласили за сво¼у цркву из времена пре него што су Немаœиžи, наводно, окупирали Косово. То ¼е бесмислица, али тако покушава¼у да пропагандним службама и меди¼има да¼у грау за фалсификоваœе прошлости.
                          Много више забриœава чиœеница да Албанци римокатолици покушава¼у да наше преднемаœиžко наслее присво¼е и замене сво¼им. Пре више од двадесет година, био сам код тадашœег епископа Павла у Призрену. Он ми ¼е тада указао на манастир Винчу, Бинчу, по коме се зове Биначка Морава. За та¼ манастир ни¼е чуо ни свештеник ко¼и ¼е био са мном, иако ¼е роен 50 километара даšе, а служба заштите и наука нису имале никакве податке; сада ¼е срушен. Када сам отишао тамо, затекао сам манастирчиž са драгоценим живописом по знача¼у и лепоти, из XVI столеžа, кроз чи¼у су порту Албанци направили сеоски друм. Али сам у близини видео и модеран римокатолички манастир. А ствар ¼е у томе да се Винча као место спомиœе у Скопско¼ епископи¼и, у повеšи цара Васили¼а из 1019. године, а данас посто¼и седиште римокатоличке бискупи¼е у Скопšу, ко¼а обухвата Косово. Другим речима, они насто¼е да успоставе сво¼ континуитет на нашем тлу, да ¼едног дана кажу како ту има¼у сво¼ манастир од XI столеžа, меу сво¼им народом, ко¼и су им Срби узели под Немаœом.

                          Шта археологи¼а може да каже о преднемаœиžком присуству Срба у данашœо¼ Северно¼ Албани¼и и Западно¼ Македони¼и?
                          Врло мало. Посто¼е у Македони¼и налази из града Баргале – Брегалнице, источно од Штипа, ко¼и се могу повезати са Србима из VI столеžа. Такое, познато ¼е посто¼аœе необ¼авšених налаза словенске и српске грнчари¼е из VI−VII столеžа из античког Скопšа.
                          Западно од Скопšа се, иначе, налазио град Собри. Неки примерци накита са Преспе и ¼ош неких налазишта повезани су са северним српским просторима из IX−X столеžа. Из Албани¼е има више података, али су неу¼едначени и, често, непоуздани. Неки брошеви из VI−VII столеžа, пронаени у околини Скадра, у Šешу и Кро¼и, потичу из шире области око €ердапа. Са неколико налазишта ¼е об¼авšена грнчари¼а ко¼а одговара оно¼ наено¼ у пределима Рашке и даšе на западу у IX и X столеžу. Има и накита ко¼и уопштено одговара просторима Самуилове државе, па и Србима. £ош више говоре називи археолошких налазишта, рецимо „Kaljaja e Bodinet“, то ¼ест „Бодинова тврава“, ко¼а се налази у близини Охридског ¼езера у Албани¼и и ¼асно сведочи где ¼е некада била ¼ужна српска граница.

                          На основу дефинисаœа громила као
                          српске културне особености, раздво¼ио
                          сам по први пут Србе од осталих Словена
                          и суседа, и помоžу тога реконструисао
                          део српске истори¼е.

                          Познато ¼е да управо сада археолози из Албани¼е врше истра*жи*ва*œа на територи¼и Косова и Ме*то*хи¼е. Ко¼и ¼е циš œиховог ба*вšе*œа тамо и када се могу датирати први налази ко¼е сведоче о при*сус*т*ву Албанаца на ово¼ територи¼и?
                          Не само да раде веž су се, колико знам, преселили у Приштину и основали институт. Нагаам да им ¼е циš да докажу да су тамо аутохтони, те тако потврде аустороугарске тезе Константина £иричека и англосаксонске тезе Ноела Малколма и других. Имам утисак да су, по упутствима са Запада, кренули да доказу¼у да су они на Метохи¼и, Косову и на £ужно¼ Морави око Враœа потомци преистори¼ских и античких Дарданаца, а да žе Албанце у Албани¼и да прогласе за неко епирско латинизирано становништво. Ако сте приметили, после II светског рата, код нас су „бежали“ само муслимани из Албани¼е, а никада православни Срби и Албанци или римокатолици. То такозвано бежаœе од диктатуре Енвера ХоŸе било ¼е организовано од режима обе земšе. И сада ¼е НАТО населио муслимане из Албани¼е, пре свега у Приштину. Немогуžе ¼е доказати албанско присуство код нас археолошким чиœеницама, и на Косову и у Метохи¼и, али знамо шта значи западна пропаганда уз домаžу подршку. Код нас нема археолошких налаза Албанаца. Говори се о албанским кулама ко¼е су ови подизали, али такве посто¼е и у Плаву, и у Требиœу, и у Кратову, Бугарско¼. Знам за ¼едно гробšе из XI столеžа на Во¼уши, ко¼е може да се припише етничким Албанцима. Из позног средœег века, има грнчари¼е ко¼a се може приписати етничким Албанцима у Албани¼и. Мислим да неки уломци грнчари¼е из града Свача, у Црно¼ Гори измеу Улциœа и Скадра, припада¼у етничким Албанцима из XVI столеžа. Има¼те на уму да су они планинско-сточарско становништво, полуномадско, пšaчкaшке привреде, а такве културе оставšа¼у мало сво¼их матери¼алних трагова.

                          Да ли су савремени Албанци на*след*ници Илира?
                          Не. Œихови преци су дошли срединoм XI столеžа. Албанце ¼е са Илирима повезала западна пропаганда, у насто¼аœу да спречи наш повратак на море. Срби су потомци Илира са Динарског простора.

                          По ободима Косова Поšа, ка*же*те, налазили су се владарски дворови српских краšева забележени ¼ош у XI столеžу. Познато ¼е да их ¼е било и у осталим нашим кра¼евима. Такое се у писаним изворима помиœу и утврени средœовековни градови. Колико су такви лока*ли*тети истражени и зашто ни¼е остало потпуни¼е очувано ни¼едно такво место?
                          Дворци посто¼е негде сакривени под земšом, док се градови углавном ¼ош виде. Давно су започета истраживаœа Новог Брда, релативно обимна, али безнача¼на за величину тог на¼веžег српског града у средœем веку. Било ¼е и неких малих пробних ископаваœа на другим градовима, али се може слободно закšучити да нису истражени. Они градови ко¼и су на неприступачним местима или далеко од насеšа уобича¼ено су сачувани. Али тамо где су смештени уз албанска насеšа, зидови су им често почупани из темеšа. Албанци, као досеšеници, природно нема¼у никаква предаœа ни сеžаœа, ни поштоваœа за таква места, па су их користили као ма¼дане камена.
                          Али у Помор¼у, захваšу¼уžи клими и другим околностима, до данас сто¼е дворци и то под кровом, а мало ко зна за œих. Манастир Подластва ¼е смештен у дворцу цара Душана, манастир Подострог ¼е у двору Стефана Дечанског, а Стаœевиžи су двор деспота €ура, за¼едно са придворском црквом; има их ¼ош. То што се за œих не зна „заслуга“ ¼е архитеката, ¼ер их они не сматра¼у за археолошке об¼екте, упркос Европско¼ конвенци¼и о заштити археолошког наслеа. Миленти¼а код Александровца ¼е дворац кнеза Лазара са придворском црквом, а оближœи Козник ¼е кнежев замак, но œегово се истраживаœе спречава да се не би откриле грешке тумача œегове прошлости.

                          У научно¼ литератури ко¼а обрау¼е школство и образоваœе Срба у средœем веку врло стидšиво се говори, на нивоу хипотезе, да су се Срби образовали у латинским школама и на византи¼ским и европ*ским универзитетима, а ¼ош маœе се говори о посто¼аœу истих на те*ри*тори¼и Старе Срби¼е. Ипак, познато ¼е да су сентенце „седам грчких мудраца“ приказане на поду купатила у Неродимšу из VI века, а да су на живопису Богородице Šе*ви*шке из доба краšа Милутина сачувани ликови Платона и Сибиле што доказу¼е да ¼е и Србима било познато културно наслее Европе. Какво ¼е Ваше сазнаœе о томе?
                          И не само то, у Богородици Šевишко¼ ¼е приказан свети Никола као дете у школи. Наравно да су посто¼але школе, где се углавном стицало оно основно знаœе – писаœе и рачунаœе. Знаœа о Платону или Аристотелу су ипак била намеœена кругу одабраних, елити у позитивном значеœу. У стицаœу знаœа, Срби су били окренути Византи¼и, и зато су били у предности у односу на народе Средœе и Западне Европе. Археолошка сведочанства о школама су свуда ретка. Могле би се реконструисати библиотеке ко¼е су некада посто¼але код нас, и преко œих, каквим су знаœима некада располагали, али то ¼е посао за неку националну установу, а у Срби¼и таквих немамо.

                          Посто¼е ли радови из области когнитивне археологи¼е ко¼и се од*носе на средœовековне Србе и како их опису¼у?
                          Нажалост, скоро да их нема осим мо¼их текстова, а ни сам нисам довоšно написао – то ¼е она забраœена зона. Писано ¼е о археологи¼и доба XIV–XV столеžа, па и X–XIII столеžа, али неутрално; установи се шта ¼е наено и то се дату¼е, а у Босни се и припише „Славенима“. Повезиваœе археолошке грае са политичким збиваœима у средœем веку ¼е ретко, ¼ер да су такве анализе спроведене, било би одмах очигледно да нема никаквих културних граница измеу Деспотовине, Херцеговине и Босне у XV столеžу, на пример. Археолошки ¼е уочšив култ предака, чуваœе предаœа, не само оних старозаветних, веž и апостолских. Посто¼е описи Срба од стране савременика из X–XII столеžа и млаа. Упадšиво ¼е истицаœе сточарства и ратоборности. Бугарин Константин Филозоф, биограф деспота Стефана, пише да су Срби мудри и оштроумни, али су у писаœу немарни и неžе да послуша¼у добар савет.

                          Ваша монографи¼а „Српско по*мор¼е од VII до X столеžа“ ¼е археолошко виеœе прошлости ¼едног дела некадашœе српске државе, Помор¼а, дакле, области од ушžа Дрима до ушžа Цетине. На неки начин, кœига ¼е и одговор на бро¼не научно неутемеšене публикаци¼е о наводно¼ посебности Црне Горе у односу на Србе и Срби¼у у средœем веку. О чему jе ту заправо реч?
                          С ¼едне стране ¼е било и могуžе, и потребно да се среде подаци из Зете или Диоклити¼е, ко¼их има више расположивих него за друге делове средœовековне Срби¼е. Зета, као и Требиœе, имали су ¼едно време улогу престоних места Срби¼е, због свог положа¼а уз море и поморских веза са Византи¼ом и Итали¼ом. Касни¼е ¼е улогу посредника са западом преузео Дубровник. С друге стране, римокатоличка политика ¼е, и под Венеци¼ом и под Аустроугарском, насто¼ала да латинизу¼е примор¼е, као и у римско доба, као што, уосталом, то раде и данас. Зато им ¼е потребно да докажу, као и на Косову и Метохи¼и, да су ту Немаœиžи стигли као окупатори. И за ¼едну и за другу страну, кšучни докази налазе се у црквама. Пре више од 110 година Младен Црногорчевиž ¼е сакупио и об¼авио у археолошком часопису Старинар из 1902. године, археолошке податке и предаœа о манастиру Арханела Михаила на Превлаци, некад званом Иловица, у коме ¼е било седиште Зетске епископи¼е, и где су калуере отровали Латини да би затрли манастир и докопали се œегових имаœа. Онда ¼е дон Иво Сти¼епчевиž об¼авио студи¼у да би доказао да ¼е тамо био римокатолички манастир, у ко¼и су православни накнадно сместили седиште Зетске епископи¼е, то ¼ест да су манастир отели римокатолицима. То ¼е прихватила историографи¼а, и отуда у Истори¼и српског народа и Истори¼и Црне Горе можете наžи став да се манастир угасио сам од себе, а да се зетски митрополит повукао ка турско¼ граници, ваšда са наводно туег, латинског тла, што ¼е апсурдно. После првих ископаваœа 1956–1957, манастирска земšа ¼е национализована, а то изванредно важно истори¼ско место ¼е преименовано у „Острво цви¼еžа“. Приликом изградœе туристичких об¼еката у име „виших циšева“ уништавани су римски об¼екти. Када сам на Превлаци почео ревизиона ископаваœа 1997. године, показало се не само да ¼е Црногорчевиž био у праву, веž и да ¼е то с правом био на¼угледни¼и манастир код Срба, са опипšивом црквом из III столеžа, а ко¼и ¼е био пуст од арапске на¼езде 866. године до обнове у време светог Саве, као и да ¼е за Котор, тада римокатолички, био извор граевинског матери¼ала пре обнове. Исходи истраживаœа су били приказани на изложби отворено¼ у Музе¼у града Београда, затим у Музе¼у Во¼водине у Новом Саду, у Херцег Новом и Требиœу. Та откриžа су пала у незгодан тренутак за ствараœе црногорске наци¼е, тако да ¼е написана ¼една кœижица ко¼ом су поновšени ставови Сти¼епчевиžа. У мо¼о¼ кœизи о Помор¼у су изложене све мени тада расположиве чиœенице; кœига ¼е технички далеко од савршене, али ¼е на ¼едном месту сакупšен на¼веžи део откривене археолошке грае и повезан у словесну целину, са тумачеœем низа по¼ава из прошлости око ко¼их посто¼е недоумице или спореœа, као што ¼е почетак средœовековног присуства Срба у Помор¼у, такозвани Романи, затим Црвена Хрватска. Из заборава су се по¼авиле наша прошлост и култура, цркве и манастири VII столеžа, дворци српских кнежева, стара држава. Од об¼авšиваœа кœиге ¼е прошло пет година, а наставак ископаваœа ¼е показао да су темеšе цркве обновšене у доба светог Саве, саградили Срби у време цара Иракли¼а у VII столеžу. То ¼е на¼веžа истражена црква тог доба и потпуно меœа слику о такозваном „мрачном“ средœем веку код Срба. То ¼е и тада био манастир, велики, дакле и средиште културе, писмености, место одакле су ишли мисионари у друге словенске земšе, све до Руси¼е. Поред тога, открили смо и гробове нагло умрлих калуера средином XV столеžа; било ¼е ту гвоздених врхова стрела меу костима, али тек предсто¼еžа антрополошка и хеми¼ска анализа треба да покаже да ли су отровани или поби¼ени.

                          У стицаœу знаœа, Срби су били окренути Византи¼и, и зато су били у предности у односу на народе Средœе и Западне Европе. Археолошка сведочанства о школама су свуда ретка. Могле би се реконструисати библиотеке ко¼е су некада посто¼але код нас, и преко œих, каквим
                          су знаœима некада располагали, али
                          то ¼е посао за неку националну установу,
                          а у Срби¼и таквих немамо

                          Знача¼ан простор сте посве*ти*ли Комани–Кро¼а култури. Каква ¼е то култура?
                          То ¼е средœовековна култура ко¼а ¼е ¼едно време служила као доказ да су Албанци потомци Илира, ко¼и су се пред Словенима повукли у планинске пределе. Меутим, када се пажšиво проучи, види се да ¼е настала и тра¼ала само у VIII и IX столеžу, и да никако ни¼е аутохтона. Она се ширила измеу Охридског и Скадарског ¼езера. На основу сродности са просторима Панони¼е, Бугарске и степа Источне Европе, закšучио сам да ¼е реч о култури Црвених Хрвата, ко¼и су се ту доселили око 800. године, а нестала ¼е по бугарском осва¼аœу данашœе Албани¼е, ¼ер ¼е део становништва отишао за Хрватску у Далмаци¼и, а део се утопио у домаžе Словене, претежно Србе.

                          У кœизи сте, такое, об¼авили фотографи¼у малог типара кнеза Стро¼имира, из средине IX века, ко¼и ¼е Министарство културе Срби¼е купило на аукци¼и у Минхену, 11. ¼ула 2006. године. Печат има кру*жно натписно поšе око патри*¼ар*ши¼*ског крста. Какав ¼е знача¼ овог налаза за наше кул*тур*но наслее?
                          За разлику од наших суседа Бугара и Хрвата, ко¼и сведочанства о сво¼им средœовековним државама прикупšа¼у систематским истраживаœем и ископаваœем, ми до таквих доказа долазимо случа¼но. Тако ¼е крстионица из доба кнеза Вишеслава, ко¼а се данас налази у Сплиту, код нас заборавšена, а запис на крчагу из Чечана случа¼но ¼е спашен. Такав ¼е случа¼ и са малим типаром кнеза Стро¼имира, ко¼и ¼е по сво¼ прилици неки Немац за време окупаци¼е у I или II светском рату опšачкао у Срби¼и, можда из œеговог гроба у неко¼ цркви. Та¼ типар ¼е служио за печатаœе личних писама кнеза Стро¼имира, ко¼и ¼е живео око треžе четвртине IX столеžа. Он ¼е био отац Клонимира и деда кнеза Часлава, ко¼и ¼е обновио Срби¼у после бугарске окупаци¼е. После крстионице из доба кнеза Вишеслава, ово ¼е први предмет са недвосмисленим именом српског кнеза, и то ¼едини у лично¼ употреби, што ¼е матери¼ални доказ да су одговара¼уžи подаци из дела византи¼ског цара Константина VII Порфирогенета тачни. То више ни¼е неки имагинарни кнез из неких догаа¼а од пре 1125. година, имена сачуваног у препису из XVI столеžа, веž стварна личност; можемо да опипамо предмет ко¼и ¼е он тада носио уз себе и користио га. То ¼е као да имамо сачуван œегов потпис на неком документу. Посредно, доказу¼е да су и остала збиваœа œеговог времена истинита у неком виду. Типар показу¼е да се кнез Стро¼имир служио приликом писаœа писама грчким ¼езиком, а свакако ¼е знао и латински ¼език, као ¼език свештенослужеœа. Код нас се обично мисли, да не кажем пропагира, да ¼е Срби¼а покрштена после кнежевине Велике Моравске односно данашœе Чешке, после Бугарске, и као доказ се наводе хришžанска имена синова Стро¼имирове браžе, Петра и Стефана. То наравно нема никаквог смисла, ¼ер Стро¼имирови потомци носе словенска имена. Меутим, неки наши научници као да има¼у уграен чип ко¼и им налаже да Србе прикажу што заостали¼им.

                          На кра¼у кœиге сте дали општу слику истори¼е Срби¼е у Помор¼у, као и полoжа¼ Цркве у то доба. Молим Вас, опишите нам укратко како ¼е друштво тада изгледало.
                          Обична мала држава тог времена, али словенског устро¼ства, дакле без употребе новца и свих оних државних и банкарских манипулаци¼а везаних за новац. Слика друштва посто¼и у писаним изворима о суседним државама, али се код нас она занемару¼е и пише се само о политичким збиваœима. Нисам историчар и нисам се бавио тим питаœима, па могу реžи само сво¼ утисак. Идеално гледано, на челу државе ¼е био кнез, уз себе ¼е имао неколико „министара“, „владу“. Уз œега ¼е на двору стално епископ или свештеник на високом положа¼у. Под таквом управом ¼е била во¼ска и пореска служба. Народом су непосредно управšали жупани. То ¼е све за¼едно деловало по неком домаžинском начелу. Посто¼е дворци, твраве, села, мале и велике цркве, испоснице ко¼и се разлику¼у као граевине, али ¼е у œима ¼едно те исто глинено кухиœско посуе, и за сада ни¼е пронаено, рецимо, глеосано стоно посуе, као код Бугара. Знам за само ¼едан део глеосане византи¼ске посуде, из дубоке унутрашœости, из Šутиžа код Пšеваšа. Бро¼ни налази амфора указу¼у на увоз вина или уšа из Византи¼е; извозило се вероватно сребро и други метали. Срби су се у привреди ослаœали претежно на сточарство, и отуда лака покретšивост и ратнички карактер.

                          „Култура поšа са урнама“ ко¼а се шири из Панони¼е и захвата веžе делове Европе, могла би се ту*ма*чити присуством становништва индоевропског порекла. Шта по*дра*зумевамо под „Индоевропšанима“?
                          Индоевропšани су филолошка конструкци¼а. Запажена ¼е сродност ¼езика од Европе преко Ирана до Инди¼е, као и подударност религиозних схватаœа. Археолошки питаœе Индоевропšана ни¼е решено, веру¼ем опет из политичких разлога. Наиме, довоšно би било установити шта ¼е то ¼еднако у Европи и Инди¼и и то онда приписати Индоевропšанима, ако су посто¼али. „Култура поšа са урнама“ ¼е заправо последица постепено изграеног религиозног схватаœа, ко¼е се нагло раширило негде око 2.000 година пре Христа. Šуди су закšучили да ¼е тело грешно и да се може по смрти очистити спаšиваœем; пепео поко¼ника ¼е ставšан у урне, а оне су сахраœиване у тло, за¼едно са посудама у ко¼има ¼е била храна за душу умрле особе. Можда су неки припадници ове културе отишли за Инди¼у, као што су морем стигли до Египта и Палестине, и тамо посто¼е таква гробšа. Мислим да треба рачунати са неким ¼ош стари¼им сеобама из Подунавšа на исток, ¼ер степе Евроази¼е омогуžава¼у брзо прелажеœе великих расто¼аœа. Потом су се неки од тих исеšеника враžали назад. Дакле, склони¼и сам ставу да ¼е порекло Индоевропšана у Подунавšу, источном Медитерану и Ирану, ко¼и су отишли у Инди¼у, а потом се неки од œих вратили.

                          Да ли се начин сахраœиваœа у то¼ култури поклапа са словенским начином сахраœиваœа у антици и раном средœем веку?
                          Да, уколико се мисли на сам чин спаšиваœа тела поко¼ника. Словени су се у Европи на¼дуже држали тог обреда. Чак посто¼е исти облици гробова као у бронзаном добу Подунавšа, кружни и издужени, у виду раке. Меутим, у време смене ера, Словени су престали да ставšа¼у храну у гробове. Уместо тога се по¼авšу¼е тризна, обича¼ да се умрлом приреди посмртна гозба, а да се сведочанства о œо¼ ставе у гроб, у виду остатака хране и делова поломšеног посуа у коме ¼е спремана или донета храна.

                          Можемо ли да кажемо да ¼е у По*дунавšу кšуч словенства?
                          Да, несумœиво, посто¼бина Словена ¼е Подунавšе. Словени нису физички ¼еднородни, нису потекли од ¼едног племена, али су сви словесни, говоре, нису неми, и свесни су Бога. То схватаœе се раширило из Подунавšа, као и šуди. Они ко¼и су отишли на запад асимилирани су од тамошœег становништва, а други су накнадним исеšаваœем у Поšску и Руси¼у, у време римске на¼езде на Илире, коначно образовали Западне и Источне Словене.

                          Могу ли се словенски археолошки налази у Панони¼и ¼асно разли*ко*вати од сарматских?
                          Културне разлике измеу Словена и Сармата су велике и неспорне. Нешто су маœе у Панони¼и, ¼ер су и Илири Баната сахраœивали поко¼нике, као и Сармати. Али Сармати су номади, ко¼и не подижу куžе, веž живе у колима и на коœима, нема¼у насеšа, градове, утвреœа. Не обрау¼у земšу, нема¼у грнчарске, дрводеšске и ткачке радионице, итд. Тацит, почетом II столеžа пише за Венеде, то ¼ест Словене, да мисли да су они Германи, а не Сармати, зато што подижу куžе. Проблем мешаœа Словена и Сармата искрсао ¼е из ¼едног древног и ¼едног новог повода. Некада ¼е Птоломе¼ сав простор измеу Црног и Балтичког мора назвао Великом Сармати¼ом, што ¼е завело многе касни¼е писце да Словене повезу¼у са Сарматима, иако ни¼е познато да су Сармати икада продрли дубšе у шумске пределе Руси¼е, а камоли до Балтика и Поšске. Нов повод лежи у покуша¼има маарских научника да докажу да су они наследници номада ко¼и су стално живели у Потис¼у, па тако и Сармата. Зато сва налазишта римског доба припису¼у Сарматима. У томе се ослаœа¼у на одсуство римских података о другим народима, иако они бележе само оне ко¼и су их нападали и са ко¼има су имали кли¼ентске односе. Исте налазе ко¼е маарски археолози припису¼у Сарматима, румунски археолози припису¼у Дачанима. Заправо ¼е реч, у укупном Потис¼у до римске границе на Дунаву, о раздво¼еним Словенима и Сарматима, ко¼е можемо разликовати.

                          Доскора смо били ¼едина словенска земšа ко¼а дословно не проучава словенску прошлост. Каква ¼е ситуаци¼а данас? Да ли се та пра*кса променила?
                          Далеко од тога, сада ¼е можда ¼ош горе. Мо¼им млаим колегама, ако се баве „забраœеном археологи¼ом“, као што су громиле или Словени Панони¼е, ускраžу¼у се стручна зваœа, спречава¼у истраживачки про¼екти, одбране магистарских и докторских теза, чак и дипломске тезе. Нико више не дипломира на области средœовековне археологи¼е. То ¼е сада забраœена област на Филозофском факултету, а некада давно ¼а сам могао да дипломирам са словенском темом. Ствар се променила утолико што су сада словенске теме непожеšне у Европско¼ за¼едници, Укра¼ина и Белоруси¼а нема¼у новца да финансира¼у таква истраживаœа, док се Руси¼а ¼ош сналази.

                          Aрхеологи¼а ¼е егзактна наука, али познаваоци кажу да има и сво¼у сакралну димензи¼у. Да ли можете да дате сво¼ суд, у ком су периоду свог посто¼аœа Срби достигли ин*те*лектуални и етички „златни век“?
                          Одговор на ово питаœе не могу да поткрепим поузданим археолошким чиœеницама, али покушаžу: Арапин Масуди ¼е у X столеžу преписао стари¼и податак да су Срби особени и посебно поштовани од осталих Словена. Делимичан одговор зашто ¼е тако било, ¼есте ратничка природа Срба и рано покрштаваœе, ¼ер су Срби први хришžански народ меу Словенима. Александар Лома ¼е кроз анализу мита о Косовском бо¼у дошао до закšучка да ¼е посто¼ало неко Пракосово, да су кнез Лазар и œегови ратници имали пред собом неку давну битку, рецимо из Махабхарате, и визи¼у да žе постати божи¼и ратници. То се и десило. Нека таква предаœа можемо наžи и у песмама ко¼е ¼е сакупио Милош Мило¼евиž у XIX столеžу. Али, у доба Косовске битке, по¼авšу¼у се код Срба необични надгробни споменици, ко¼и буде сеžаœа на нека исконска времена. На пример, у Светом Николи у Куршумли¼и налази се ¼едан споменик у виду преклада, а други у виду рибе, какав ¼е недавно откривен и код С¼енице. Има их ¼ош сличних риби, али без приказаних шкрга и очи¼у. У Лесковцу се уз музе¼ налази надгробни споменик у виду зма¼а, на коме пише да ¼е ту сахраœен арханео Михаило, што ¼е остало нерастумачено. Ту ¼е и други споменик са главом некакве животиœе. После Косовског бо¼а, по¼авšу¼е се низ надгробних споменика у виду великих камених крстова, ко¼и делу¼у као подражаваœе оног крстображеног знамеœа победе на Косову, данас несталог, са стиховима деспота Стефана Лазаревиžа. Али на овим крстачама ¼е приказано оруж¼е – копšе, мач, лук и стреле, дакле атрибути ко¼и не иду са хришžанским крстом веž сведоче о ту сахраœеним (Христовим) ратницима. На низу мраморних споменика с кра¼а XIV и из прве половине XV столеžа приказу¼у се давни обреди, као мртвачко коло, лов на ¼елена, слава, одлазак поко¼ника на коœу и томе слично. Видимо на основу надгробних споменика да се нешто десило у биžу српског народа у време Косовског бо¼а, да се пробудило нешто из искони, из времена пре хришžанства, што нас ¼е довело у стаœе да са кнезом Лазаром на челу урадимо оно што треба. Намерно кажем „ми“, а не они из прошлости. То нам ¼е омогуžило да опстанемо под турском окупаци¼ом и да се ослободимо. Дакле, српски „звездани“ тренуци би били они када смо се борили за слободу, за чо¼ство и ¼унаштво. То ¼е што се тиче етике. Интелектуално, ако оставим по страни наше велике научнике новог доба, указао бих да смо после турског ропства ми на¼брже стигли Западну Европу, и зато у нама виде опасност. У позном средœем веку, ми смо непоколебиво чували православšе, за разлику од Византи¼е. Свети Сава преводи са грчког Законоправило на светло словенског ¼езика. И тако да¼е и свим осталим словенским народима први законик, ко¼и они корсте као основу сво¼их законика. Да споменем ¼ош да ¼е запажено да у Руси¼у хришžанство прво стиже на латинском ¼езику, из нашег примор¼а, можда из манастира Иловице. Мислим да смо сличну улогу имали и у претходним епохама, али то тек треба да се истражи. Сматрам на основу онога што знам о српско¼ прошлости и миту, да смо народ са задатим путем, и да žемо нестати ако га напустимо, мада веру¼ем, а и надам се, да нам ¼е суено да истра¼емо.

                          Иду ли Срби, по Вашем мишšеœу, истори¼ски у регреси¼у?
                          Известан дивšи инстинкт ко¼и поседу¼емо, чува нас од обмана наводно цивилизованог света. Сетите се само оне добре атмосфере и народне солидарности у време бомбардоваœа, а и у време рата, мада ¼е то било далеко од оног у I светском рату.
                          Да, регреси¼е има – наш су баласт они ко¼и се труде да униште све што ¼е здраво у српском народу, пре свега село. Несумœиво ¼е да културно пропадамо, као и под турском и комунистичком окупаци¼ом. Али доžи žе време за нову Косовску битку, ко¼а се неžе одви¼ати матери¼алним оруж¼ем, веž интелектом, самоспозна¼ом. Ко зна ко ¼е, опстаžе; или као што ¼е написао свети Сава, ако знаш Законоправило, знаžеш ко си. Зато нам и напада¼у самосвест, укида¼у žирилицу, замеœу¼у народну мелоди¼у, скрива¼у гусле и епске песме, подмеžу енглески ¼език и грбове, лажне иконе. Штету видим у томе што бисмо могли да урадимо далеко више за опште добро да немамо овако назадну власт.

                          Ваш рад се по¼единцима у стру*чно¼ ¼авности ни¼е допао и имали сте због тога много непри¼атности. Колико могу да видим, Ви храбро идете напред и не посуста¼ете.
                          Истраживачке про¼екте препуштам млаима, по законима природе. На мени ¼е дужност да об¼авим сва сво¼а истраживаœа, ¼ер непосредни истраживач увек може на¼боšе да прикаже грау ко¼у ¼е открио, што неžе бити лако.

                          ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                          И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                          ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                          НА ИЛИНДЕН

                          Паметна плоча, Крушево,
                          ИЛИНДЕН 1953

                          Comment


                            Манастир Успеœе: На месту куле-стражаре

                            Чачак - На лево¼ обали Западне Мораве, изнад œене на¼веžе окуке ко¼у прави меандрира¼уžи измеу Овчара и Каблара на путу ка Чачку,
                            налазе се остаци средœовековне куле и данас два жива манастира - Успеœа и £оваœа, чи¼а ¼е судбина тесно увезана сплетом вишевековних истори¼ских околности. Претпоставке да се на месту данашœег Успеœа, видšивог са свих страна Овчарско-кабларске клисуре, у средœем веку налазила истоимена црква засад не могу да потврде ни наука ни народно предаœе, тако да ¼е ова¼ бивши метох £оваœа фактички на¼млаи манастир у Клисури.

                            У Овчарско-кабларско¼ клисури, ко¼у Западна Морава дуж 20 километара свог тока измеу Пожешке и Чачанске котлине усеца измеу планинских масива Овчара (985 метара надморске висине) и Каблара (885 мнв), данас се налази девет манастира, два параклиса и ¼една црква. Због тога се ова¼ простор, ко¼и ¼е одлуком Владе Срби¼е заштиžен као природно добро Прве категори¼е, назива и "Малом српском Светом Гором". Сери¼а текстова у Данасу о ово¼ ¼единствено¼ геоморфолошко¼ целини, у ко¼о¼ су природне лепоте меандара Западне Мораве здружене са духовном баштином, реализована ¼е суфинансираœем из буŸета Општине Чачак.

                            Самосталност ¼е добио 2003, а радови на œеговом урееœу приведени су кра¼у средином прошле недеšе, када ¼е на празник светог Алимпи¼а Столпника епископ жички £устин (Стефановиž) освештао манастирски звоник и потпорни зид. Успеœе ¼е женски манастир, као манастирску славу слави празник Успеœа Пресвете Богородице - Велику Госпо¼ину 28/15. августа.

                            Прича о манастиру Успеœе заправо ¼е прича о средœовековно¼ кули подигнуто¼ на брду познатом као Градина или Кулина. Археолошка истраживаœа показу¼у да ¼е била саграена у 14. или 15. веку, а да стари¼и археолошки матери¼ал потиче из 10. века, са фрагментима из антике и праистори¼е. Наука нема доказа за теори¼у да ¼е ову кулу изнад манастира £оваœе, као и ону изнад Благовештеœа где се данас налази Црква Светог Или¼е, подигао архиепископ српски Данило Други (1270-1337), велики духовник, поверšив сарадник краšа Милутина и писац жити¼а краšева и архиепископа српских. Археолози сматра¼у да ¼е и пре подизаœа куле посто¼ало насеšе на месту данашœе манастирске цркве у Успеœу. Поред œе се и сада налазе остаци куле висине до пет метара и зидовима дебšине до два метра. Процеœу¼е се да ¼е кула била висока око 30 метара и да ¼е имала звоник, ко¼и су на¼вероватни¼е Турци зарушили ¼ер су забраœивали звоœеœе звона. На локалитету ¼е пронаен и сребрни новац цара Душана.

                            Веру¼е се да ¼е кула изнад £оваœа саграена по угледу на утврене манастире на Свето¼ Гори Атонско¼, пре свега Пирг Хруси¼а из времена краšа Милутина, ко¼и штити манастир Хиландар са мора. Осим заштите монаха и становника Овчарско-кабларске клисуре, "£оваœска кула" била ¼е и место на коме су се преписивале кœиге, а у подруму ¼е имала "неку врсту тамнице - место испаштаœа пока¼ника у ко¼о¼ су, по узору на Светог £ована Лествичника, монаси ока¼авали сво¼е грехе". На манастирском блогу недавно ¼е об¼авšена монографи¼а о Успеœу Зорице Златиž Ивковиž, ко¼а ¼е такое заговорник теори¼е о два пирга - куле стражаре у Клисури.

                            "£единствена скупина монашких станишта, упамžена као "Српска Света Гора", била ¼е обезбеена високим кулама-стражарама подигнутим на узвишеœима ко¼а су доминирала над улазима у Клисуру - на западно¼ страни, на купастом брду изнад манастира Благовештеœа и на брегу изнад манастира £оваœа, на прилазу Клисури са истока. Поред сталног осматраœа околине и прилаза, утврене куле су служиле и за прихватаœе монаха и збриœаваœе манастирских драгоцености током опасности и непри¼атеšских опсада. На издуженом кабларском гребену ко¼и се увлачи у корито Мораве, сачувано предаœе помиœе кулу са звонаром изнад манастира £оваœа са ко¼е су оглашавани часови молитве осталим манастирима у Клисури. Записи монаха на руком писаним богослужбеним кœигама сведоче да ¼е у œо¼ посто¼ала писарница, а испод те простори¼е тамница. У кабларско¼ кули налазила се и црква посвеžена Успеœу Богородице, а у пиргу изнад манастира Благовештеœа храм посвеžен старозаветном пророку Или¼и. После страдаœа утвреœа, ко¼а су чувала прилазе манастирима, у клисури Западне Мораве монаси и верници очували су предаœе и посвете œихових светиœа. Оба култна места - Илиœе и Успеœе, обновио ¼е епископ жички Никола¼ Велимировиž у годинама пред Други светски рат уздижуžи и друге запустеле манастире у Клисури", пише у ово¼ блог-монографи¼и.

                            Кула изнад £оваœа запустела ¼е кад и ова¼ манастир у 17. и 18 веку. У œу се живот ни¼е вратио ни када ¼е £оваœе обновšено 1849, али ¼е зато нови моменат био други долазак владике Никола¼а Велимировиžа на чело Епархи¼е жичке 1934. године. Велики духовни препород ко¼и ¼е он покренуо захватио ¼е и Овчарско-кабларску клисуру, где ¼е поред "£оваœске куле" саграена црква посвеžена Успеœу Пресвете Богородице, као храм будуžег манастира и плод верског заноса Богомоšачког покрета. Иако ¼е владика Никола¼ желео да почива у манастиру Žели¼е, где ¼е "први буквар читао", кружи прича да ¼е успеœски храм изнад £оваœа, некадашœе лавре овчарско-кабларских манастира, требало да буде гробна црква жичких епископа.

                            Према жеšи владике Никола¼а, успеœска црква била ¼е верна копи¼а средœовековног охридског храма посвеžеног цару Константину и царици £елени. Граена ¼е матери¼алом са куле, ко¼а ¼е због тога 1939. била прилично растресена минираœем динамитом. Стари¼е монахиœе касни¼е су причале да се у унутрашœости куле, пре œеног рушеœа због градœе цркве, на источном зиду назирале фреске са ликом Богородице.

                            Радови на ново¼ цркви, чи¼и ¼е ктитор била Лепосава Прокиž из Београда, завршени су 1939, али манастир, због разних околности, ни¼е заживео више од 60 година. Иако ¼е црква, као метох £оваœски, била пуста, šуди су са свих страна ту доносили плоче са урезаним крстовима умрлих и настрадалих ко¼и нема¼у обележ¼е.

                            Жеšу владике Никола¼а са обнови Успеœе испунио ¼е приватни предузетник из Чачка Милош Велимировиž, захваšу¼уžи коме ¼е црква доведена у ред и освештана пре 13 година, подигнута звонара, започет конак и уреен пут. Доласком монахиœе Науме 2003. Успеœе доби¼а статус самосталног манастира.

                            Успеœска црква ¼е ¼еднобродна граевина са издигнутим трансептом, без куполе, са ¼ужним параклисом и тремом. Озидана ¼е каменом и омалтерисана, што ¼е поновšено приликом реконструкци¼е 1998. Споšашœа декораци¼а ¼е, као и унутрашœа, потпуно сведена. Првобитни иконостас био ¼е рад Ивана £устина Меšникова, ака Ликовне академи¼е из Сент Петербурга, ко¼и ¼е пре Другог светског рата радио иконостас Новог Преображеœа и урееœе крипте у пеžини Каеница. Та¼ иконостас ¼е страдао током рата, па ¼е олтарска преграда током последœе обнове испуœена иконама Весне Биорац.

                            Охридски оригинал

                            Црква светих цара Константина и царице £елене налази се у старом делу Охрида, у непосредно¼ близици цркве Богородице Перивлептос. Саграена ¼е у 14. веку од ломšеног камена и опеке. То ¼е ¼еднобродна граевина са трансептом, ко¼о¼ ¼е касни¼е с ¼ужне стране додат параклис.

                            Монашка лествица

                            Свети £ован Лествичник, пореклом из знамените цариградске племиžке породице, у сина¼ски манастир Свете Катарине отишао ¼е са 16 година. Живео ¼е у 6. веку. Готово две децени¼е био ¼е под духовним руководством старца Мартири¼а, а после 40 година подвизиваœа у пеžинама сина¼ских врлети, избран ¼е за игумана. Кœига о монашком животу "Лествица" или "Ра¼ска лествица" ¼е œегово главно дело по коме ¼е и назван Лествичник. У œо¼ се налази 30 поука, колико има и ступœева у монашком подвигу да би достигао духовно савршенство. Иде¼а "Лествице" о постепеном узрастаœу у духовном савршенству преузета ¼е из сна старозаветног праоца £акова. Симболично - лествица сто¼и на земšи и врхом дотиче небо, по œо¼ се анели пеœу и силазе, а на œеном врху се налази сам Господ, што означава "човеков пут ка висинама божанске савршености и везу измеу земšа и неба...", об¼ашœава¼у богослови.

                            ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                            И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                            ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                            НА ИЛИНДЕН

                            Паметна плоча, Крушево,
                            ИЛИНДЕН 1953

                            Comment


                              ПЛОДНА ГОДИНА ИЗА МУЗЕ£СКИХ РАДНИКА

                              Музе¼ Козаре организовао ¼е у 2015. години 19 изложби, што ¼е знатно више од уобича¼еног досадашœег прос¼екa од ¼едне изложбе м¼есечно.

                              Директор Музе¼а Козаре Зоран Радоœиž рекао ¼е да ова установа у ново šето улази с археолошком изложбом "Локалитет €уревац - Крива Ри¼ека" ко¼у пос¼етиоци могу погледати до 5. фебруара, оци¼енивши да ¼е ци¼ела 2015. година била веома плодна када ¼е ри¼еч о археологи¼и.

                              "Имали смо дви¼е изложбе - о рановизанти¼ским базиликама у Бакинцима и о прелиминарним резултатима истраживаœа манастира €уревац, а актуелна изложба ¼е треžа. Имали смо и наставак сарадœе са Универзитетом у КембриŸу на геоархеолошким истраживаœима локалитета Зецови и Топиžа брдо, као и истраживаœа локалитета €уревац", навео ¼е Радоœиž.

                              Према œеговим ри¼ечима, сарадœа са КембриŸом ¼е вишеструко корисна ¼ер се истраживаœа финансира¼у из екстерних извора гд¼е су стручœаци са чувеног универзитета заинтересовани искšучиво за научни аспект, док све што пронау оставšа¼у Музе¼у Козаре.

                              "За разлику од тога про¼екта у ко¼ем ¼е финансираœе обезби¼еено, истраживаœе локалитета €уревац финансира се из локалних извора гд¼е, осим Музе¼а Козаре и Завича¼ног музе¼а из Градишке, учеству¼у град При¼едор и општина Козарска Дубица а очеку¼емо и додатну подршку по¼единаца и правних суб¼еката", рекао ¼е Радоœиž.

                              Аутори изложбе "Локалитет €уревац - Крива Ри¼ека", археолози Далиа Тубин и Даниела Радосавац, ко¼а ¼е кустос археолошке збирке Музе¼а Козаре, истичу да ¼е истраживаœе овог локалитета на граници измеу града При¼едора и општине Козарска Дубица почело 2014. године и да се засад барата само претпоставкама, а да žе се до сигурни¼их података доžи у наставку истраживаœа наредних година.

                              "Ри¼еч ¼е о потпуно неистраженом локалитету старог српског манастира из 13. или 14. ви¼ека ко¼и се помиœе у Шематизму Српско-православне митрополи¼е баœалучко-бихаžке из 1901. године и у Археолошком лексикону БиХ из 1988. године", рекла ¼е Радосавац Срни.

                              Према œеним ри¼ечима, ри¼еч ¼е о великом здаœу дужине 21 и ширине седам метара, што упуžу¼е на знача¼ за становништво као и на могуžност да се у близини налазе гробšе, звоник и пратеžи об¼екти као дио веžег црквеног комплекса.

                              "Пронаено ¼е много уломака фресака, али засад не можемо тврдити ништа више од тога да ¼е здаœе било унутра осликано. Наени су бро¼ни жеšезни клинови ко¼и су држали конструкци¼у, манастирски кšуч, с¼ечиво, гроб и дио часне трпезе у олтару, као и камена пластика ко¼а ¼е имала и декоративну и функционалну улогу", навела ¼е Радосавац.

                              На изложби су ауторке фотографи¼ом, текстом и пронаеним експонатима хронолошки представиле ископаваœе локалитета €уревац од септембра 2014. до данас.

                              Музе¼ Козаре од ове године имаžе три сталне поставке у централно¼ згради ум¼есто досадашœе ¼едне будуžи да ¼е преурееœем унутрашœости и набавком опреме омогуžен простор за сталне изложбе из ликовне, етнолошке и археолошке збирке.

                              Srna je kompanija koja svojim partnerima obezbeđuje realnu dodatnu vrednost za njihove klijente i pruža podršku unapređenju poslovnih procesa.
                              ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                              И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                              ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                              НА ИЛИНДЕН

                              Паметна плоча, Крушево,
                              ИЛИНДЕН 1953

                              Comment


                                ГПС стар 8.000 година!

                                Сунце Лепенског Вира

                                Доœи Милановац – Камена „Лепенска кугла“ стара осам милени¼ума, подеšена мериди¼анима и паралелама као глобус на поšа у ко¼а су урезани та¼анствени симболи, представšена ¼е први пут ¼авности пола века након што ¼е откривена на археолошком локалитету Лепенски вир.
                                Ова¼ необични артефакт ¼е после дугогодишœе потраге открио и фотографисао архитекта Христиво¼е Павловиž, пасионирани истраживач на¼стари¼е европске цивилизаци¼е.
                                „Академик Сре¼овиž ¼е оставио само кратак запис о необичним облуцима с урезаним записима, али не и фотографи¼е „, каже Павловиž.
                                „Узалудно пратеžи трагове многобро¼них прича с мрачне стране науке, ко¼е говоре о краама, скриваœу и препрода¼и артефаката, почео сам да сумœам да те кугле уопште посто¼е. Онда ¼е 1981. амерички научник др Милтон Шен Вин прекинуо žутаœе и об¼авио шему знакова са облутака. После неколико година по¼авила се и ¼една ¼едина фотографи¼а ко¼у ¼е об¼авио итали¼ански стручœак за праистори¼у др Марко Мерлини.“
                                Темеšи цивилизаци¼е
                                Павловиž ¼е обавио безбро¼ разговора с šудима ко¼и су радили на истраживаœу Лепенског вира све док ни¼е дошао до сведочанства да ¼е деведестих година ¼едан познати сликар донео куглу као поклон Народном музе¼у.
                                „Меутим, кугле у збирци ни¼е било“, каже Павловиž.
                                „Дошао сам до ¼едног старог стручœака коме ¼е сликар испричао да ¼е кугла била украдена с локалитета Лепенски вир и да ¼е тако дошла до œега. Сазнао сам и да ¼у ¼е из Музе¼а ради проучаваœа поза¼мила Зага Летица, Сре¼овиžев сарадник из времена ископаваœа Лепенског вира. Меутим она ¼е умрла 2004…“
                                Веž оча¼ан, архитекта ¼е назвао и проф. др Дубравку Николиž ко¼о¼ ¼е после неколико година додеšен кабинет проф. Летице.
                                „Упитао сам ¼е да ли можда нешто зна о кугли, а она ¼е šубазно одговорила да се некакав изрезбарени облутак налази у фиоци старог радног стола и дозволила ми ¼е да ¼е фотографишем“, каже Павловиž.
                                „Српска наука и ¼авност треба да буду неизмерно захвални професорки Николиž ¼ер ¼е сачувала артефакт… Он ¼есте неупоредиво маœи од монуметалних скулптура Лепенског вира, али можда žе се показати да ¼е ¼еднако знача¼ан као и оне.“
                                Христиво¼е Павловиž: Куžа Лепенски Вир

                                И запис академика Драгослава Сре¼овиž сведочи да ¼е био веома заинтригиран гравираним облуцима. Меутим, оста¼е загонетка зашто их никада ни¼е приказао ¼авности.
                                „На тим артефактима су урезане загонетне представе и знаци, слични коодинатном систему, скицама предела, бро¼кама и словима. Смисао ових „забелешки“ остаžе та¼на али не треба сумœати да су они нека врста рабоша ко¼и тра¼но утвру¼у одреена запажаœа и знаœа“, забележио ¼е Сре¼овиž.
                                У археолошким стручним круговима се може чути да ¼е академик Сре¼овиž занемарио Лепенски вир ¼ер ¼е непрестано трагао за новим локалитетима. Тек пред кра¼ живота он се вратио Лепенском виру, прво¼ цивилизаци¼и Европе, али било ¼е веž касно. Мноштво артефаката никад ни¼е приказано ¼авности, нити су об¼авšени у научним часописима.
                                Због недостатка систематских научних истраживаœа Лепенски вир су почели да злоупотребšава¼у шарлатани. С друге стране, Запад ¼е немилосрдно сатанизовао Срби¼у током ратова деведестих, одузевши ¼о¼ чак и право да се на œено¼ територи¼и налазе трагови на¼веžих цивилизаци¼а праистори¼е. Тако су заборавšене речи професора Мортимера Вилера, доа¼ена британске археологи¼е, ко¼и ¼е у време ископаваœа Лепенског вира истицао да ¼е реч о ¼едно¼ од ретких локаци¼а у свету ко¼е заслужу¼у епитет „¼единствена“ и да ¼е реч о „истори¼ском откриžу без преседана“. У западно¼ ¼авности се нису помиœала дела славне професорке Мари¼е Гимбутас, ко¼а ¼е предавала на Харварду и калифорни¼ском УЦЛА, да су Лепенски вир и Винча темеš европске цивилизаци¼е!
                                Сунце се два пута раа
                                Меутим, поновно откриžе лепенске кугле може да покрене причу о цивилизаци¼ско¼ револуци¼и на Лепенском виру, сматра др Александра Ба¼иž, неуропсихи¼атар, истраживач древних религи¼а и археоастрономи¼е.
                                Она наглашава да огроман труд уложен у гравираœе камена указу¼е на œегову изузетну важност за Лепенце, а да рупа с муком издубšена кроз уздужну осу ради држаœа на прсту или штапу недвосмислено сведочи о œегово¼ практично¼ употреби.
                                Лепенски вир и Винча без заштите УНЕСКО-а

                                „Толики напор несумœиво указу¼е да ¼е реч о поруци за вечност ко¼у, нажалост, не умемо да прочитамо“, каже др Александра Ба¼иž.
                                „Може се претпоставити чак и да ¼е реч о неко¼ врсти археометеоролошког или навигационог инструмента, ¼ер шаре на „полу облутка“ личе на обрис сазвежа Северног небеског пола, али не данашœег. Комп¼утерска симулаци¼а показу¼е да те лини¼е подсеžа¼у на распоред звезда на северу ноžног неба пре 8.000 година!“
                                Архитекта Павловиž ¼е уочио да се слика праистори¼ског северног неба види само ако се кугла посматра са стране на ко¼о¼ урезана шара ко¼а подсеžа на обрис брда Трескавац, насупрот насеšа Лепенски вир, с румунске стране Дунава. Оно се одва¼када у народу користи као сво¼еврстан календарски „инструмент“.
                                „Сунце се два пута раа на дан дугодневице 21. ¼уна у Лепенском виру „, каже Павловиž.
                                „То ¼е астрономски феномен ¼единствен у свету.“
                                Наиме, на летœу дугодневицу у праскозор¼е први сунчев зрак као сноп рефлектора накратко бšесне кра¼ левог бока Трескавца. Затим ова¼ део €ердапске клисуре поново утоне у сумрак, а убрзо зраци Сунца скривеног иза стрме стене формира¼у светлосни ореол ко¼и оивичи тамну масу троугла планине у сенци. То ¼е драматични увод у врхунац природног спектакла кад сунчев круг „искаче“ тачно на врх Трескавца где заси¼а као огромно око.
                                Ова¼ феномен ¼е вероватно основа првог соларног календара на свету, ко¼и су Лепенци створили пре око 8.300 година, сматра¼у Др Александра Ба¼иž и Христиво¼е Павловиž, ко¼и су током прошле година извели прва теренска истраживаœа и снимаœа Резултате проучаваœа с математичком и астрономском анализом об¼авили су у кœизи „Сунце Лепенског вира- археоастрономска анализа локалитета“.
                                „Посто¼е добри разлози да веру¼емо да су становници Лепенског вира уочили закономерност помераœа изласка сунца на источном хоризонту са сменом годишœих доба“, каже др Александра Ба¼иž.
                                „То ¼е давало шансе за¼едници рибара, ловаца и сакупšача да на време припреми залихе хране, топле одеžе и огрева и обезбеди сигуран заклон за за зимски период.“
                                Древне опсерватори¼е
                                Истраживачи сматра¼у да ¼е мерни инструмент Лепенаца за ори¼ентаци¼у у времену био карактеристичан планински реšеф са друге стране Дунава.
                                „Почетна тачка тог календара било ¼е двоструко свитаœе на Трескавцу на дугодневицу“, каже архитекта Павловиž.
                                „Од тог дана Лепенци су посматрали како се тачка свитаœа „помера“ удесно и дан скраžу¼е, све до зимске краткодневице 21. децембра кад Сунце излази иза врха Куку¼ова. Процес затим креžе у супротном смеру, свитаœе се помера улево по хоризонту до ранодневице у пролеžе 21. марта кад Сунце излази изнад врха Главица, треžе важне тачке планинског „соларног календара“. Лепенски вир ¼е био ста¼аžе насеšе и œегови становници су несумœиво уочили ове правилне периодичне процесе.“
                                Лепенски вир преживео библи¼ски потоп

                                Српски научници наглашава¼у да су истраживаœа предузели инспирисани радовима утемеšивач археометорологи¼е, професора Кла¼ва Бонсалма. Он ¼е одавно уочио да ¼е Лепенски вир ¼едино од неколико насеšа исте цивилизаци¼е из €ердапске клисуре ко¼е ¼е преживело период захлаеœа пре 8.200 година. Све комши¼е Лепенаца су нестале кад су Европу погодиле ¼аке кише и поплаве, после климатских промена ко¼е су настале након отапаœа леденог покривача у Сверно¼ Америци.
                                „Насеšе Лепенски вир ¼е ¼едино опстало ¼ер се у време климатских промена померало узводно и навише дуж обале Дунава“, каже Павловиž.
                                „У тим сеобама Лепенци су увек правили нове куžе, с ¼едним изузетком – низом об¼еката ко¼и леже на правцу с ко¼ег се ¼едино могао посматрати „двоструки“ излазак Сунца на Трескавцу. Зато претпоставšамо да су оне биле неке врсте опсерватори¼а.“
                                „Ванземаšци“ из €ердапске клисуре
                                Кад су се 1965. испод наслага земšе на Лепенском виру указали правилни трапезасти темеšи од праистори¼ског „бетона“ распореени у улице и блокове насеšа старог више од осам милени¼ума, археолози су били запрешпашžени. До тада се чврсто веровало да пре старих Грка ни¼е било планираœа насеšа. Откриžе уреене урбане целине у дивšини €ердапске клисуре, ко¼а ¼е била бар 5000. година стари¼а од хеленских градова срушило ¼е све дотадашœе теори¼е.
                                Следеžе године су из прашине изронила камена лица првих монуметалних скулптура човечанства, ко¼е су у седмом милени¼уму пре нове ере исклесали уметници Лепенског вира. Академик Драгослав Сре¼овиž описивао ¼е тренутак откриžа осеžа¼ем да као да се нашао на друго¼ планети.
                                Праистори¼ска Света гора
                                Академик Драгослав Сре¼овиž ¼е усмереност веžине куžа праистори¼ског насеšа Лепенски вир према брду Трескавац тумачио изузетним знача¼ем ко¼и су Лепенци давали ово¼ планинско¼ хриди. Археоастрономска истраживаœа указу¼у да ¼е Трескавац можда био прва „света гора“ ко¼а ¼е поштована ¼ер се помоžу œе прецизно предвиало време, што ¼е омогуžило опстанак и напредак становника Лепенског вира.
                                – Уочаваœе цикличности времена био ¼е вероватно повод и за ствараœе прве религи¼е вере васкрсеœа на свету у ко¼о¼ ¼е Трескавац праузор за све потоœе „свете горе“ – сматра др Александра Ба¼иž. – Покуша¼те да се ставите у улогу првих лепенаца ко¼и су видели како Сунце два пута излази иза Трескавца, помоžу кога су мерили проток времена. То ¼е био знак да тама и смрт нису коначни, да се све окреžе и вртложи као и вир кра¼ кога су основали насеšе. Зато код Лепенаца нема страха од смрти, они сахраœу¼у претке под куžним подом, ¼ер очеку¼у œихово поновно роеœе.
                                Астрономско ¼утреœе
                                Феномен двоструког свитаœа и соларног календара из Лепенског вира може да врати ова¼ локалитет у жижу пажœе светске ¼авности, како научне тако и туристичке.
                                „Истраживаœа указу¼у да ¼е овде створен први календар и успешно примеœено предвиаœе временских промена, што ¼е био први предуслов за опстанак šудске за¼еднице на истом месту током дужег времена“, каже Христиво¼е Павловиž.
                                „Очеку¼емо да žе веž следеžе године мноштво šуди доžи да посматра феномен ко¼и ¼е довео до научне и цивилизаци¼ске револуци¼е. Œиме се веž баве водеžи светски археометеоролози.“

                                ДАЛЕКУ ОД СЛОБОДАТА
                                И НЕРАЗДЕЛЕНИ ОД НЕА
                                ОВДЕ ПАДНАА 40 ХЕРОИ
                                НА ИЛИНДЕН

                                Паметна плоча, Крушево,
                                ИЛИНДЕН 1953

                                Comment

                                Working...
                                X