Съобщение

Collapse
No announcement yet.

Сръбската гледна точка за Войната - 1915

Collapse
X
 
  • Filter
  • Време
  • Show
new posts

    #76
    В случая модераторът е прав. А на мен историята на Милунка ми се вижда невероятна.
    Истинската тирания е само тази, която господства несъзнателно над душите, защото е единствената, която не може да се победи. Тиберий, Чингис хан, Наполеон без съмнение са били страховити тирани, но от гроба Мойсей, Буда, Иисус, Мохамед, Лутер са упражнили върху душите деспотизъм с доста по-различна дълбочина.

    Гюстав Льо Бон

    Comment


      #77
      Warlord написа Виж мнение
      Между Ниш и София да не е имало хора? По най-главния и интензивен път на Балканите? Не знам как си го представяш тва.
      Това е конкретната ситуация към средата на 11 в. изрично описана в изворите - "празните полета на България", и "голяма част от България беше пуста, тъй като малко преди това беше завладяна". Става въпрос последиците от завладяването на района от Василий ²² и в още по-голяма степен от потушаването на въстанието на Петър Делян. Между другото, не други а кръстоносците говорят за "Великата българска гора от Белград до Ниш", в която както изрично казват, почти нямало хора. Така 11 в. е съществувал бекграунда на това за което по-горе говори Торн, а именно наличие на население в района с неясно етническо съзнание, това е като цяло. Та през 11 в. имаме една обширна много рядко населена област, в която ромеите първо заселват печенеги, по-късно има данни за заселване на унгарци и на (!) сърби (!) - това е 12 в. и го правят ромеите. От юг и изток района граничи с територии с устойчиво българско население, което довежда българизация частична, но не пълна. Пак през 11-12 в. най-вероятно от тук е минала една мощна влашка вълна от юг на север, свидетелство за което са огромният брой влашки топоними като Сурдулица, Гургулят, Пасарел, Вакарел, че Банишора ако искате. По-късно има заселване на саси и отново значителен брой сърби докарани от турците. Така че биологическите предци на това население са доста разнообразни. Така че няма нищо чудно, че населението в района през 19 в. е говорило смесен българо-сръбски и имало неясно етническо съзнание. А за капак като се сложи фактът, че Сърбия се освобождава много по-рано от България, което действа много благоприятно за проникването на сръбското политическо и културно влияние.

      А сега един въпрос - аз поне програма на конференцията не видях. Та се зачудих, как може да коментирате, нещо, което реално не се знае какво е. Въобще не се и съмнявам в нивото (че е било на доста ниско шовинистическо), но пък е глупаво да се коментира конференция, на която даже и докладите не знаеш какви са.

      Comment


        #78
        Stan написа Виж мнение
        Пак през 11-12 в. най-вероятно от тук е минала една мощна влашка вълна от юг на север, свидетелство за което са огромният брой влашки топоними като Сурдулица, Гургулят, Пасарел, Вакарел, че Банишора ако искате.
        И по какъв критерий определи тези топоними като "влашки" не ми е ясно...

        Comment


          #79
          За Вакарел и и Пасарел ли питаш това?!


          thorn

          Средновековните църкви в България

          Comment


            #80
            И още една съвременна сръбска статия, този път посветена на разстрел на сръбски свещеници:


            100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

            Масакр српских свештеника

            Аутор: Бора Ра¼ковиžсубота, 26.03.2016. у 21:05

            Сан о Велико¼ Бугарско¼ пробуен у Сан Стефану 1878. године никада ни¼е престао и он ¼е важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територи¼и источне и ¼ужне Срби¼е. Добро су знали да та иде¼а никада ни¼е прихваžена у овим областима, али су имали разраен план шта треба чинити ако се дочепа¼у тих кра¼ева. Тако, чим су уз помоž Немаца ушли на ова¼ простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризаци¼у поробšеног становништва.

            Веž су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарско¼, потерали су прву групу према Бело¼ Паланци. У предвечер¼е су стигли у ову варошицу, ту су се мало задржали и наставили пут према Пироту, али код Кременице, првог села изнад града, нису наставили друмом кроз село веž су скренули поšским путем према усеку и вододеринама места званог £анкина падина, одакле почиœу шуме.

            Гру¼а Тричковиž из Кременице ко¼и ¼е у време тог догаа¼а имао деветнаест година, а био ¼е у селу ¼ер ¼е због уроене инвалидности ослобоен приликом мобилизаци¼е. Казивао ¼е потом да су сеšаци веž били у првом сну када се зачула кратка митраšеска и пушчана паšба, а за œом повремени по¼единачни пуцœи.

            Село се узбунило, али нико ни¼е смео да напушта насеšе због строге окупаторове наредбе. У близини се нашао стари £онча Антиž, ко¼и ¼е видео да се приближава гомила šуди, па се из страха прикрио, тако ¼е остао ¼едини сведок стравичног догаа¼а.

            Кад су друмом избили на брдо трап, Бугари су наредили да се скрене десно. £онча ¼е чуо како неко од наших каже (меу ухапшеницима су били попови из Беле Паланке и суседног села Клисуре):

            – Ако идемо за Пирот, онда право!

            – Овде попреко (прече)! – одговорио ¼е Бугарин

            – Прече, прече за она¼ свет! – додао ¼е неко од наших.

            Наставили су мало даšе до Големог камена где су бу¼ице направиле дубоку вододерину и ту су Бугари наредили одмор да би вечерали. И само што су попови поседали и мало се опустили, Бугари су отворили паšбу на œих из митраšеза и пушака, а после неколико по¼единачних пуцœа, све се смирило. £онча ¼е дотрчао у село, позвао неколико домаžина да виде да ли се поново води рат (овде ¼е била лини¼а фронта приликом борби за Белу Паланку), шта ли ¼е, али се нико ни¼е усудио да оде.

            Наведени историчари су записали имена, а забележена су и на плочи у нишком Саборном храму, оних несреžника ко¼и су се нашли у то¼ прво¼ ликвидирано¼ групи свештеника: Добросав Марковиž, Лука Мар¼ановиž, £ован З. Поповиž, браžа £анко и Марко £анковиž, пароси нишки, Или¼а и Душан Поповиž из Беле Паланке, £ордан М. Ненчиž, Драгомир £овановиž, Алекса £овановиž, €оре £овановиž и Милан Поповиž, пиротски духовници, Сава Петковиž, парох žиžевачки, Сто¼ан Стаменковиž, парох šубешки, Драгутин Пешиž из £аглич¼а, €оре Пешиž из Смрдана, Светозар Илиž из Хума, Милан Марковиž из Малче, Богосав Станиž, парох рогšански, Милутин Миленковиž, парох бошœачки, Станко Костиž из £аловик-Извора, Кири¼ак, ¼еромонах хиландарски, и официр Таса €оревиž из Неготина и поручник Кра¼иновиž.

            Преживели су само свештеници Мило¼е £ончиž и Тихомир Поповиž и ¼едан официр чи¼е име нисмо нашли. Историчар Стаменковиž наводи да ¼е егзекуци¼ом командовао официр Зари¼е Сто¼анов и да су се сутрадан Бугари вратили и покушали да помоžу бензина сакри¼у трагове злочина.

            Гру¼а Тричковиž нам ¼е причао да су окупаторски во¼ници често обилазили стратиште, те се Кременчани нису усуивали да одмах обиу то место. Ипак, после неколико дана су се они на¼храбри¼и одважили и на разбо¼ишту су видели пробушене порци¼е, сломšене кашике, а у грмšу су налазили новац и друге драгоцености ко¼е су свештеници пре ликвидаци¼е побацали. Када су он и œегов стриц отишли до £анкине падине видели су да су у ¼едно¼ рупи у ¼арузи немарно набацане жртве и овлашно затрпане земšом.

            Мало су чачнули штапом и открили официра на чи¼ем ¼е грлу ¼ош ста¼ао ка¼ас са знаком пука. Он ¼е био раœен, али ¼е успео да се довуче до села где га ¼е патрола стигла, одвукла до разбо¼ишта и убила. После су сазнали да ¼е ¼едан поп из Пирота успео да побегне, а œеговог колегу из Сврšига ¼е сакрила испод коша нека баба Миланка. Кад се мало примирило, он ¼е кренуо према Сврšигу, покушао ¼е да прее Нишаву на месту званом брод, али га вода занесе и он се утопи.

            Бугари су строго запретили да се сеšаци не врзма¼у око Големог камена, па се после неколико дана почео да шири смрад из те аšкаво затрпане ¼аме. То су осетили и пси, па су почели да обилазе то место и да развлаче кости поко¼ника. Касни¼е ¼е снег донео мир, али с пролеžа се непри¼атан мирис осеžао по £анкино¼ падини, те су сеšаци окопавали кукурузе. Тек после пробо¼а Солунског фронта дошли су свештеници са владиком на челу да опо¼е гробницу œихових другова, а септембра 1921. године преостале кости су пренете у Ниш и свечано сахраœене.


            Сан о Великој Бугарској пробуђен у Сан Стефану 1878. године никада није престао и он је важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територији источне и јужне Србије. Добро су знали да та идеја никада није прихваћена у овим областима, али су имали разрађен план шта треба чинити ако се дочепају тих крајева. Тако, чим су уз помоћ Немаца ушли на овај простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризацију поробљеног становништва. Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу, ту су се мало задржали и наставили пут према Пироту, али код Кременице, првог села изнад града, нису наставили друмом кроз село већ су

            Comment


              #81
              Много обичат да натякват за екзекутираните свещеници, но никога не уточняват с какво точно са се занимавали и защо са били екзекутирани.
              (\_/)
              (°_°)
              (> <) <- This is Bunny. Copy Bunny into your signature to help him on his way to world domination.

              Comment


                #82
                Warlord написа Виж мнение
                Много обичат да натякват за екзекутираните свещеници, но никога не уточняват с какво точно са се занимавали и защо са били екзекутирани.
                Би ли споделил?

                Comment


                  #83
                  Ами доста от манастирите в района са ползвани като тайни квартири и щабове на сръбските четници, свещениците разбира се охотно са им помагали. Та покрай тези, които са били разкривани от нас и са избухвали престрелки са давали фира и свещеници, особено пък ако и чети на ВМРО са участвали, те съвсем не са подбирали, а и не е трябвало - окупатори неокупатори - трябвало е някак да поддържаме реда и да се борим с бунтовниците, които го подкопават.
                  (\_/)
                  (°_°)
                  (> <) <- This is Bunny. Copy Bunny into your signature to help him on his way to world domination.

                  Comment


                    #84
                    А сега - време и за моята гледна точка, която по моя преценка е обективна използвал съм все пак и сръбски книги, а и съм се консултирал в сръбски форуми за техния състав и разположение на войските.

                    Цялата статия публикувана в списание "Военна история" по случай 100 годишнината от събитията (стр. 48-68)


                    Click image for larger version

Name:	voennaistoria15cover.jpg
Views:	1
Size:	919.4 КБ
ID:	553131

                    Брой 15 - тук
                    (\_/)
                    (°_°)
                    (> <) <- This is Bunny. Copy Bunny into your signature to help him on his way to world domination.

                    Comment


                      #85
                      Сръбското честване на стогодишнината от битката на Каймакчалан, състояло се на 16 септември:


                      Поприште славе и страдаœа

                      На Ка¼макчалану обележена стогодишœица велике победе српске во¼ске у Првом светском рату

                      Аутор: Никола Белиžпетак, 16.09.2016. у 11:24

                      Док планинским врхом Ка¼макчалан од¼еку¼у тонови песме „Тамо далеко”, пред спомен-костурницом, у ко¼о¼ почива¼у српски во¼ници, постро¼ен ¼е почасни стро¼ Гарде ВС. Прилазе делегаци¼е, граани, потомци, поштоваоци, полажу венце и минут тишине посвеžу¼у успомени на ¼унаке ко¼и су овде, пре стотину година, прокрчили пут ка ослобоеœу отаŸбине. На Капи¼и слободе, како се у српском памžеœу Ка¼макчалан зове веž читав век, хиšаде œих положили су животе. Доби¼ена битка за на¼виши врх планине НиŸе била ¼е увод у касни¼и пробо¼ Солунског фронта.

                      На том светом месту, одакле пуца поглед на Грчку и Македони¼у, поново се ви¼ориле српске заставе, узнете на челу колона ко¼е су се сатима, од раног ¼утра, успиœале стрмим планинским стазама. Овим ходочасницима се, код недавно обновšене капеле посвеžене Светом Или¼и, придружила и државна делегаци¼а ко¼у ¼е предводио председник Томислав Николиž.

                      „Овде ¼е само планина висока и само су œихове сени велике. Сви остали живи захваšу¼уžи œима смо мали”, уписао ¼е Николиž у спомен-кœигу, после служеœа парастоса пред капелом.

                      Полагаœем венца на спомен-костурници почаст во¼ницима погинулим на Ка¼макчалану одао ¼е и председник Републике Српске Милорад Додик, а у кœизи сеžаœа у капели Светог Или¼е записао ¼е:

                      „Слобода ¼е кšучна реч српског народа. Слава свим српским ¼унацима ко¼и су дали животе за слободу Срби¼е и Републике Српске.”

                      У говору, ко¼и ¼е одржао након церемони¼е одаваœа поште и полагаœа венаца, председник Николиž ¼е истакао:

                      – Ево веž сто година за нас ¼е Ка¼макчалан симбол кра¼а страдаœа и почетка коначне победе. Ова кота на планини НиŸе, некадашœа државна граница Краšевине Срби¼е, Врата Срби¼е или Капи¼а слободе, поприште славе и страдаœа, ни¼е успела да спречи српску во¼ску да, посебно мотивисана, незадрживо крене у пробо¼ и да учини оно што ¼е непри¼атеš сматрао немогуžим, да ослободи сво¼у отаŸбину. Од тада, данас и за сва времена на ово¼ Капи¼и слободе, усправни у ¼уначко¼ погиби¼и, сто¼е на вечито¼ стражи српски во¼ници ко¼е никада нисмо заборавили у сво¼им молитвама. Пет хиšада наших предака и срце Арчибалда Ра¼са ко¼е ¼е шва¼царски лекар завештано речима: „£а сам волео српску земšу и драга ми ¼е помисао да žе мо¼е срце почивати и нестати на на¼поносни¼ем врху српских земаšа, близу другова ко¼е сам гледао како умиру” – цитирао ¼е Николиž великог и искреног при¼атеšа српског народа.

                      Председник ¼е затим говорио о самом току битке ко¼а ¼е, после 24 дана крвавих борби, окончана победом, као и о чврстини с ко¼ом ¼е српска команда бранила и одбранила став да наша во¼ска као посебна целина доби¼е на Солунском фронту сво¼ одсек операци¼а, а не да œене ¼единице буду припо¼ене другим арми¼ама, на чему су месецима инсистирали савезници.

                      Сво¼е обраžаœе председник Николиž ¼е завршио речима:

                      „Прошло ¼е столеžе. Срби¼а се данас уздиже, напреду¼е. Не напушта¼уžи слободарске иде¼е ко¼е су у гену нашег биžа, ко¼е су нас и на овом месту водиле до победе, изграу¼емо добре односе са свим земšама и искрено смо посвеžени очуваœу и изградœи мира свуда у свету. Победама се поносимо, жртве принете на олтар слободе не заборавšамо, а садашœост и будуžност видимо у при¼атеšству и сарадœи и са оним државама против ко¼их смо во¼евали – никад не осва¼а¼уžи туе, увек бранеžи сво¼е.

                      Са искреном поруком да ¼е слобода наша тра¼на тежœа, овде, на œено¼ капи¼и, сто¼имо захвални у име стотину генераци¼а у Срби¼и чи¼е посто¼аœе су наши преци изборили сво¼им животом. Сто¼имо дубоко поклоœени пред сенима див-¼унака.”Антрфиле

                      Време као савезник

                      Венац су на спомен-костурницу положили су и представници Удружеœа поштовалаца традици¼е „Стазама славних предака”.

                      – Наши чланови веž годинама преваšу¼у путеве ко¼има ¼е прошла српска во¼ска у Првом светском рату, а лане смо прошли и кроз Албани¼у, трасом повлачеœа српске во¼ске – рекао нам ¼е Милан Лапчевиž ко¼и ¼е предводио делегаци¼у удружеœа.

                      Иначе, временске прилике биле су савезници свих ко¼и су кренули ка Ка¼макчалану – дан ¼е био сунчан и топао, мада у ово доба године на врху планине НиŸе уме да буде веома хладно, уз ¼ак ветар.

                      После завршетка комеморативне свечаности, многи су искористили прилику да обиу околину спомен-комплекса, где се и данас могу наžи делови гелера, муници¼е и во¼не опреме, а видšива су и удубšеœа, трагови ровова из ко¼их ¼е бугарска во¼ска бранила ову стратешки пресудно важну коту.


                      Док планинским врхом Кајмакчалан одјекују тонови песме „Тамо далеко”, пред спомен-костурницом, у којој почивају српски војници, постројен је почасни строј Гарде ВС. Прилазе делегације, грађани, потомци, поштоваоци, полажу венце и минут тишине посвећују успомени на јунаке који су овде, пре стотину година, прокрчили пут ка ослобођењу отаџбине. На Капији слободе, како се у српском памћењу Кајмакчалан зове већ читав век, хиљаде њих положили су животе. Добијена битка за највиши врх планине Ниџе била је увод у каснији пробој Солунског фронта. На том светом месту, одакле пуца поглед на Грчку и Македонију, поново се вијориле српске заставе, узнете на челу колона које су се сатима, од раног јутра, успињале стрмим планинским стазама. Овим ходочасницима се, код недавно обновљене капеле посвећене

                      Comment


                        #86
                        Сръбска Дигитална библиотека "Велики рат":


                        Дигитална библиотека Велики рат има за циљ да дигитализује и учини јавно доступним публикације из фондова Народне библиотеке Србије и других установа настале током Првог светског рата, а везане за српски народ. Настала је захваљујући учешћу у међународном пројекту Europeana Collections 1914-1918.



                        Статия на "Политика", посветена на музейна експозиция в град Лесковац, представяща съдбата на сръбския юг по време на Голямата война и български насилия над сръбското население:


                        СТО ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

                        „Šуšашка” за недужне граане

                        Извешта¼ америчког новинара, ратне белешке бораца, извешта¼и, фотографи¼е, наоружаœе, опрема и ¼ош много тога што упечатšиво сведочи о страдаœима на ¼угу Срби¼е у Великом рату, први пут ¼е изложено у две галери¼е Народног музе¼а у Лесковцу

                        Аутор: Милан Момчиловиžнедеšа, 10.01.2016. у 09:05

                        Лесковац – „На путу за Лесковац зауставили смо се у малом селу Велика Грабовница, где смо нашли први доказ о бугарском мучеœу званом ’šуšашка’. На таваници су избушене две рупе, кроз ко¼е су провучени конопци и везани за греде на тавану. Повлачеžи му конопац испод пазуха, обесили би голог Србина кога би заœихали тако да ¼е он попут клатна одбачен од ¼едног ударао у други зид, а Бугари су, да би одржали ритам, код сваког замаха ударали по œему дебелом мачетом. Видели смо на лицу места како изгледа ова справа за мучеœе... У Медвеи су голе жене бесили о таваницу као код мучеœа по систему ’šуšашка’ и тукли их по голом трбуху”. Ово ¼е део извешта¼а америчког новинара Вили¼ама Дра¼тона о српском страдаœу у Великом рату. Ово и бро¼на друга сведочанства изложена су у две галери¼е Народног музе¼а у Лесковцу под називом „£уг Срби¼е у Великом рату 1915–1918”.

                        Изложба ко¼у су припремили историчари-кустоси Мира Ниношевиž и Вероšуб Тра¼ковиž, у сарадœи са музе¼има са ¼уга Срби¼е, хронолошки приказу¼е период од повлачеœа српске во¼ске и народа 1915/16, преко успоставšаœа окупационе во¼но-цивилне власти, страдаœа и депортоваœа српског становништва у логоре, положа¼а Српске православне цркве и школства под окупаци¼ом, до изби¼аœа Топличког устанка, œеговог суровог угушеœа и, на кра¼у, славног повратка у ослобоену отаŸбину.

                        У први план истакнути су по¼единци – ратници и ¼унаци, обични српски сеšаци, занатли¼е и малобро¼на српска интелигенци¼а, ко¼и су показали беспоштедну пожртвованост у одбрани Српства. Изложене су по¼единачне и групне фотографи¼е одликованих заслужних ратника, обичних во¼ника и драматичних призора из борби.

                        Посетиоци први пут могу да виде фотографи¼е ко¼е сведоче о путу наших ратника преко Албани¼е, Крфа, Солуна, Солунског фронта и ослобааœу Срби¼е, потом, о свакодневном животу цивила, жена, деце и стараца на окупирано¼ територи¼и, над ко¼има су Бугари починили до тада незапамžена зверства. На¼зад, изложена су документа о избеглицама ко¼е су наставиле живот у северно¼ Африци.

                        Цивилно становништво ¼е претрпело велики терор, силоваœа, паšеœа, наби¼аœа на колац. Аутори изложбе кажу да злочинци нису трошили муници¼у, веž су уби¼али ножевима. Подаци су сурови: 1917. године, осам хиšада дево¼чица са ¼уга Срби¼е завршило ¼е у турском харему, а шестсто ¼е стреšано.

                        Меу бро¼ним документима читамо ратне белешке Тасе Сто¼ановиžа из Лесковца:

                        „Десетог у¼утру поемо за Приштину и у подне стигосмо. У Приштини смо чули да ¼е и Скопšе пало и Приштина ¼е била пуна избеглица из Скопšа поред ко¼их наох мог зета Владу Петровиžа, адвоката из Скопšа, ко¼и ¼е са женом Натали¼ом избегао из Скопšа и хоžемо да идемо за Ниш, па можда у Лесковац код нас. £еданаестог октобра идемо возом за Качаник, где се водила на¼веžа борба и ту дознадох да се налази наша Батаšонска комора првог пука, треžег позива, ко¼а ¼е одступала од Шапца. Командир те коморе био ¼е наредник Прока Петровиž близнак из Лесковца, а као комесари били су наредник Дина Литриž из Лесковца и Васа Станковиž Шумар из Масурице. Иста комора била ¼е на служби при Брегалничко¼ дивизи¼и, ¼ер ¼е изгубила сво¼ правац ноžу одступа¼уžи испред непри¼атеšа преко Овчег поšа, па место да одступе преко Велеса право за Прилеп, они одступили испред Велеса правца ко¼и води за Скопšе. А та грешка можда ¼е била за мо¼у среžу те да имам ¼единицу из мог пука, па са сво¼ом ¼единицом пребродим све несреžе, тешкоžе преко пусте Албани¼е. Кобилу са ко¼ом сам дошао у Приштину продао сам Кости Осман Беговиžу, трговцу из Лесковца за 140 динара”.

                        Упечатšиво сведочанство о бугарским зверствима представšа и текст из кœиге Мих. М. Шпаниžа „Окупаци¼а, буна и терор у Срби¼и од 1915. до 1918” издате у Београду 1925. године: „Бугари су отворили школу у Прокупšу 1916. године, прво основну, а после и вишу основну – прагимнази¼у. У почетку нико ни¼е хтео дати сво¼е дете у школу. Свако ¼е хтео да то избегне. Али ¼е власт отпочела да прети интернираœем и другим ’наказани¼ама’. Граанству ¼е об¼авšена ова ’обавеза’ писменим наредбама и преко добоша. Образовала ¼е општинска власт школски одбор. Наставни план и програм био ¼е исти, изузев наставе из српског ¼езика, место кога се проучавао бугарски, као и бугарска истори¼а. Деца нису показивала никакав успех... Учитеšице су нарочито биле веома агилне да преко песме и декламаци¼е однароава¼у. Свечаност школска о Žирилу и Методи¼у извоена ¼е насред прокупачке пи¼аце, на ко¼о¼ су подигли трибину (сталну), као и у другим варошима, са ко¼е су деца певала и декламовала пред истераном ба¼онетима публиком, ко¼а ¼е оборене главе кувала у дубини сво¼е душе одвратност, мржœу и освету. У школи, као и на улици и у цркви свуда су Бугари говорили о нестанку Срби¼е, о заробšаваœу краšа Петра и о томе како више српске во¼ске нема”.


                        Лесковац – „На путу за Лесковац зауставили смо се у малом селу Велика Грабовница, где смо нашли први доказ о бугарском мучењу званом ’љуљашка’. На таваници су избушене две рупе, кроз које су провучени конопци и везани за греде на тавану. Повлачећи му конопац испод пазуха, обесили би голог Србина кога би зањихали тако да је он попут клатна одбачен од једног ударао у други зид, а Бугари су, да би одржали ритам, код сваког замаха ударали по њему дебелом мачетом. Видели смо на лицу места како изгледа ова справа за мучење... У  Медвеђи су голе жене бесили о таваницу као код мучења по систему ’љуљашка’ и тукли их по голом трбуху”. Ово је део извештаја америчког новинара Вилијама Драјтона о српском страдању у Великом рату. Ово и бројна друга сведочанства изложена су у две галерије Народног

                        Comment


                          #87
                          Популярно написана статия за съглашенска бомбардировка на София на 29 септември 1916 г.:


                          30. Septembar 2016. | 09:15

                          SRPSKI GROM NAD SOFIJOM: Kako smo pre 100 godina bombardovali Bugarsku i uterali im strah u kosti (FOTO) (VIDEO)


                          Solunski front, kasni septembar 1916. godine. Oporavljena Vojska Kraljevine Srbije - koja žarko želi da krene put otadžbine što pre ali koja je svesna prepreke na tom putu - posmatra nemačke i bugarske avione kako ponovo bombarduju drugi najvažniji grčki grad, te našu i francusku artiljeriju koja granatama pokušava da ih obori.

                          Comment


                            #88
                            Интересно докъде може да стигнат сръбските фантасмагории, при това статията е качена в уважаван техен сайт/вестник, а не в някое маргинално шовинистично списанийце. Даже в коментарите отдолу един що годе трезво мислещ сърбин пише да не се излагат толкова как "бугарите се посрали от страх" гледайки вражески самолети над София изсипали "цели" 20кг. бомби общо за цялата операция.

                            Comment


                              #89
                              И още една статия от поредицата на "Политика", разказваща как сръбска рота разбива български полк:


                              100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

                              За поко¼ туе и спас сво¼е душе

                              На надгробном белегу Михаила Жуниžа у Чачку пише: „Победио четири царевине, турску, бугарску, аустри¼ску и немачку, носилац Албанске споменице”

                              Аутор: Гвозден Оташевиžнедеšа, 09.10.2016. у 19:00

                              У бугарским рововима вода беше скоро до колена а с неба ¼е пристизала стално нова суснежица, па ¼е тешко разазнати да ли свиžе или се смркава. Али, ни новембар 1915. на Власини, претеžи и немилостив, ни¼е сломио сеšаке са Овчара, предвоене резервним капетаном Радомиром Цви¼овиžем, учитеšем из Дучаловиžа на врху планине. Баш су осоколили: œихова чета ¼е на граници минуле ноžи и новог дана испунила задатак иако ¼е, кад су га добили, изгледало да им ¼едино чудо може помоžи. Разбила ¼е бугарски пук. Ко од непри¼атеšа ни¼е пао ничице, ¼есте у шаке.

                              Цви¼овиž ¼е у то¼ туробно¼ помрчини послао патроле да извиде како сто¼и бугарски положа¼, али ¼е веž први гласник, враžа¼уžи се после петнаестак минута, саопштио да у рововима нема во¼ске. Капетан ¼е одмах разумео да су Бугари, по страшном невремену, отишли из ровова доле у село да би се огре¼али, ни тешке митраšезе нису понели. Сместа ¼е распоредио сво¼у чету у напуштене прокопе и кад ¼е, у расвит, бугарски пук пристизао назад, сасечен ¼е.

                              Срби пореаше заробšенике и поднареднику Михаилу Жуниžу из стро¼а се обрати непри¼атеšски колега по чину:

                              – Господине старши, видиш оног нашег младог официра – вели бугарски поднаредник, прстом упируžи у свог поручника.

                              – Видим – узврати Михаило.

                              – Он ¼е из ¼едне угледне софи¼ске породице, родитеšи су му професори, али ¼е велики зликовац. Много ваших официра и во¼ника лично ¼е заклао.

                              Жуниžу у том трену ни¼е било важно да ли поднаредник на ова¼ начин спасава сво¼у кожу, а биžе да ¼е тако, веž се брзо окрете бугарском официру, с питаœем:

                              – Господине поручниче, да ли ¼е тачно ово што прича поднаредник ваше во¼ске?

                              А поручник пркосно вели:

                              – £есте, ¼…. ти ма¼ку српску. И тебе бих заклао да сам те ухватио.

                              Жуниžу удари крв у главу, па ни¼е часио. Извадио ¼е сво¼ револвер, „ордонанс” су га звали, и свих шест метака испалио у поручника.

                              Ратна стаза водила ¼е Михаила даšе, кроз сва српска бо¼на поšа, после сваке битке доби¼ао ¼е по ¼едан орден, стекао чин наредника и у завича¼ни Чачак вратио се тек 1920, кад су ратне ране почеле да зацеšу¼у. Али, носио ¼е ожиšак на души какав се никад не уклаœа: убио ¼е заробšеног човека, и то га ¼е гризло.

                              По повратку, на сво¼о¼ гробно¼ парцели у Чачку начинио ¼е капелицу и сваке седмице, до упоко¼еœа, ту палио воштаницу, за поко¼ душе бугарског поручника. И за спас сво¼е.

                              Тако ¼е на чачанском гробšу, у руци српског подофицира изгорело на хиšаде воштаница у част мртвом непри¼атеšу, ¼ер ¼е Жуниž после оног догаа¼а на Власини, живео ¼ош чак 70 година, дочекавши пензи¼у као полици¼ски наредник у Чачку. Са овог света отишао ¼е 7. ¼ула 1985, и оставио запис на белегу од сивог гранита, изнад сво¼е вечне куžе, где ¼е палио свеžе Бугарину: „Жуниž Михаило, 20. 3. 1889 – 7. 7. 1985. борац Српске во¼ске 1912 – 1920. Победио четири царевине, турску, бугарску, аустри¼ску и немачку, носилац Албанске споменице”.

                              Ову причу, саткану од суровости ко¼у код во¼ника изазову време и околности, и од високе šудске части, нетремице су 84 године касни¼е слушали припадници ¼едне артиšери¼ске батери¼е из Чачка, на ратном положа¼у. Тог априла 1999. на Пештерско¼ висоравни, бе¼аху, као Во¼ска Савезне Републике £угослави¼е, спремни да бране отаŸбину ко¼у ¼е напало 19 на¼¼ачих арми¼а света. Казивач ¼е био генерал Милорад Прелевиž (1932–2007), воšан да подигне храброст нашим ¼единицама, и та повест начиœена од на¼танани¼их нити душе човекове, и лепо испричана, измамила ¼е сузу сваком во¼нику.


                              У бугарским рововима вода беше скоро до колена а с неба је пристизала стално нова суснежица, па је тешко разазнати да ли свиће или се смркава. Али, ни новембар 1915. на Власини, претећи и немилостив, није сломио сељаке са Овчара, предвођене резервним капетаном Радомиром Цвијовићем, учитељем из Дучаловића на врху планине. Баш су осоколили: њихова чета је на граници минуле ноћи и новог дана испунила задатак иако је, кад су га добили, изгледало да им једино чудо може помоћи. Разбила је бугарски пук. Ко од непријатеља није пао ничице, јесте у шаке. Цвијовић је у тој туробној помрчини послао патроле да извиде како стоји бугарски положај, али је већ први гласник, враћајући се после петнаестак минута, саопштио да у рововима нема војске. Капетан је одмах разумео да су Бугари, по страшном

                              Comment


                                #90
                                То "Превземането" на Каймакчалан всъщност е тактическо отстъпление, с оглед ситуацията на останалите участъци от фронта, на по-задна отбранителна линия. Докато траят самите сблъсъци сърбите и сантиметър не успяват да ни помръднат оттам, въпреки по-доброто си снабдяване от Антантата и подръжката на френската артилерия.
                                А тука са едни страхотии - "Великата победа", "увод към по-късния пробив на Солунския фронт". Векът на фантастиката още е жив
                                (\_/)
                                (°_°)
                                (> <) <- This is Bunny. Copy Bunny into your signature to help him on his way to world domination.

                                Comment

                                Working...
                                X